Будимо хришћани и ван цркве

Тако спроводимо у дело изреку „Вера без дела је мртва“. „А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих. “ (Јевр. 11,1), „уздање у оно што се не види“ по речима светог Јована Дамаскина. Вера у Бога, за наслеђе Царства Божијег, за које апостол Павле каже: „то око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. “ (1Кор 2,9). А то се постиже само овде на земљи. Да усавршимо и развијемо дарове Творца који су за сваку особу претворени у таленат. Савршенство је резултат нашег деловања, а мера је љубав, и овај процес је неминовно повезан са односом људи и природе. „Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?“ (1. Јованова 4:20)

Зато смо позвани да увек поступамо у љубави и чинимо дела љубави, јер „...сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.“ (1. Кор. 13, 13), а љубав је већа не зато што су вера и нада изгубљене, него  "Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи, у овој: Љуби ближњега својега као себе самога."(Гал 5; 14) а извршилац је сам Господ Исус Христос. Љубити ближњега свога као самога себе значи препознати његово достојанство, његово порекло, јер смо деца Божија. Као што можемо оправдати своје грешке, морамо оправдати и грешке других! Одуприте се ђаволу са смирењем и самосавладавањем. Немојте пребивати у дубинама мржње, кроз које се тешко издиже на површину где је праштање и још теже је летети на крилима љубави и братства! Како је лако бити груб, али покај се! Гордост је тајни корен сваког зла. 

Али, да човек не би пропао, да буде као Бог и да може да живи, посла Бог Сина Свога да објави реч Божију дату нам за живот. Бог нам је Тдо и његове заповести за добар живот. Ко их оспорава а не поштује?! Онај чија су дела тела ; "А позната су дјела тијела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, Идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гњев, пркоси, раздори, јереси, Зависти, убиства, пијанства, раскалашности, и слично овима за која вам унапријед казујем, као што сам и раније говорио, да они који тако нешто чине неће наслиједити Царства Божијега.“ (Гал. 5 : 19-21). А ми се противимо зато што смо тврдоглави.

Своју децу не окружујмо забранама и ограничењима, само и једино љубављу. Божија љубав према нама дала нам је наредбе (упутства) за добар живот! И идемо ли к њему или од њега, Он је увек спреман да нас прими ако га желимо, јер „Бог је љубав“ и „Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни.“ (Јован 3:16). За то имамо примере Његових пријатеља – наших учитеља, од старозаветних праотаца до последњих светаца и мученика; погледајмо њихову веру и заблагодаримо за сву Његову доброту! Имамо све што нам је потребно да бисмо били у миру са Богом, ближњима и самим собом.

Објављујући Своје Царство и искупљујући човека од проклетства греха и смрти, сам Господ је послао своје ученике да поуче народ, да крштавају вернике и умножавају Цркву Његову коју „врата пакла неће надвладати“ (Мт. 16 :18)!

Црква проповеда и шири истину о Христу Васкрслом из мртвих, који је заповедио и обећао: „Учећи их да држе све што сам вам заповједио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин.“ (Мт. 28,20)! Дакле, то је богочовечанска организација, на чијем је челу сам Господ Исус Христос, а ми, тело Његово, свето друштво, народ Божији, који се учимо, покоравамо се и слушамо реч Божију. Сви су позвани и имају право да буду са њим. И као једно тело Христово, сједињено са Христом Исусом памтећи Његове речи: „Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. “ (Матеј 10:32-33). Да бисмо потврдили своју веру у Христа и да бисмо је евангелизовали, морамо је пре свега спознати, доживети, а то је могуће само у Цркви коју је Сам Господ нама, као наследницима Својим, завештао као храну за живот вечни! „Ја сам пут и истина и живот: нико не долази Оцу осим кроз мене."(Јн. 14, 6) Увек је потребно призивати Бога, не само када нам је потребно.

Улазак у храм и присуство богослужењима не стварају добра расположења, догађаје или славља. Није довољно само наше присуство, већ и учествовање на богослужењу, да не будемо само посматрачи. И као што свакодневно одржавамо своје тело, тако и своју душу морамо одржавати заједно са Богом, молитвом и постом. Испитајмо и спознајмо себе, откријмо мрачна места и очистимо их покајањем, обуцимо се у одећу правде, припремимо срца своја за Бога, сјединимо се са Тајном Христовом, преображени Светом Литургијом! И где год да смо, не смемо заборавити своју веру у цркву која треба да се смело евангелизује, исповеда и спроводи у дело. Не може се губити време у храму размишљањем о својим поступцима према људима, према Богу, према природи! Време проведено у цркви искористимо да Бог усмери наше мисли и дела у правом смеру. Свако треба да побожним животом буде пример другима - „Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега који је на небесима.“ (Мт. 5, 16)!

Јереј Пламен Николов