О вери је допуштено говорити само тамо где се истина доживљава дубином наше душе, где се на њу одазивају моћни и стваралачки извори нашег духа, где говори срце а на његов глас се одазива и остало човеково биће, где се скида печат управо с кладенца наше душе тако да потекну његове воде и улију се у живот.

Човек верује у оно што доживљава и осећа као најважније у свом животу. Реци ми шта је за тебе најважније у животу па ћу ти рећи у шта верујеш. Твоја душа се приљубљује уз оно у шта верујеш и чиме такорећи дишеш и живиш; ти желиш предмет своје вере, ти га тражиш, он постаје извор твоје радости и остаје то чак и онда када ти недостаје. Овде пребивају твоја осећања и твоја уобразиља. Једном речју, овде је стварни центар твога живота: ту је твоја љубав, твоја служба, ту ти идеш на жртву. Овде је твоје благо, а где је благо твоје, тамо је и срце твоје — тамо је и вера твоја.

Дакле, ма колико га тражили, нећемо наћи човека који не би веровао у нешто. Што се будемо дубље загледали у људску душу, тим пре ћемо се уверити да човек без вере уопште не може да живи зато што вера није ништа друго до главна и водећа човекова тежња која одређује његов живот, његова гледишта, његова стремљења и поступке.

Истина, није увек лако утврдити чему се приклања и чему тежи овај или онај човек… Другим речима: над чиме бди његова душа, где се она распламсава, шта је за њега изнад свега, у чему је благо његовог живота, где је он у стању да жртвује? Може бити да он то ни сам не зна или да, очигледно, у свом животу “није веровао ни у шта“, да се према свему отворено односио равнодушно, млако, као да је протаворио цео свој живот немајући никаквог стварног центра, не допуштајући да га било шта понесе; нигде његова душа није водила интензиван живот, није имао никаквог блага, ничему није служио нити жртвовао. Међутим, животна запажања приморавају нас да констатујемо да су такви људи, такве равнодушне, “проблематичне“ природе, обично људи с успаваном вером. Док над водама живота царује затишје, чини се да њихова душа пребива у тихом дремежу: млитаво обешена једра, таласићи свакодневног живота пролазе мимо њих без циља и смисла, нема ни воље, ни извршења, ни судбине. Али животна бура може да измени целу ову слику. Потресена, узбуркана, можда и рањена душа буди се из сна, прикупља снаге, разликује значајно од споредног, прихвата оно најдрагоценије и свето, врши свој избор, следи одлука за одлуком, поступак за поступком — и животна лађа, руковођена вером, плови пуним једрима. И ако се у том тренутку живота пажљиво загледамо у човека, увек ћемо открити да је процес унутарњег избора већ одавно извршен — али у дубини скривеној од очију и као са извесном успореношћу. Негде тамо, у тајанственој тишини, већ се указало “копно насред воде“ и “светлост“ се одвојила од “таме“… Али наступио је час страдања и разлегао се глас велике невоље, и шта? – И све се збило и сазрело у најкраћем могућем времену, као да је оно само чекало тај час и тај глас. Можда би се могло рећи: застава се већ вијорила – али је свуда владао мрак и она се није видела; и исповест се већ збила – али је пребивала у ђутању; и избор је већ био извршен, и пут је већ био унапред одређен – преостало је само да се крене тим путем…

Иван Александрович Иљин