На који начин треба да изаберемо духовну литературу коју ћемо читати?

Сада има заиста много преведених светоотачких дела и огроман је избор. У трпезарији смо донедавно читали Тумачења Еванђеља од Архиепископа Аверкија Таушева, а сада смо поново узели Аскетске огледе Св. Игнатија Брјанчанинова. Ја лично много волим св. Игнатија због његовог трезвеног приступа духовним питањима. Ипак, тешко је дати уопштен савет, а ево и разлога зашто?
Духовна литература је као једна велика апотека и у њој постоји лек за сваку болест. Уколико човек без познавања фармакологије уђе у апотеку и почне да бира лекове за своје болести по изгледу или личном нахођењу у великој је опасности да се отрује или озбиљно оштети своје здравље. Тако је и са нама уколико без потребног савета и духовног рецепта користимо светоотачку литературу. Све што су Свети оци написали духовно је корисно али не може се применити самовољно и без расуђивања. Добар део аскетске литературе је посебно писан за монашво и зато је људима који живе мирским животом корисније да читају савете отаца који су говорили о хришћанском животу "у свету".
Данас, нажалост, имамо често случајеве да и неки духовници, а најчешће и сами верници сами себи, преписују духовну литературу која их неретко одводи на пут самомњења или прелести. За хришћане који живе породичним животом најбоље је да се саветују са искуснијим парохијским свештеницима који и сами имају искуство породичног живота. Монашка литература ако се буквално примењује "у свету" може да буде и веома штетна. Али и у тој литератури постоје разлике. Општежитељни монаси би више требало да читају поуке везане за живот монаха у заједници, а мање отешелничку литературу. Зато посебно волим Аву Доротеја или поуке Св. Теодора Студита из Добротољубља.
Житија светих су веома лепа литература уколико, наравно, не узимамо за узор примере који нису прикладни унашем времену и условима у којим живимо. Циљ духовне литературе јесте да нас подстакне на молитву и труд, а надасве а нам помогне да боље живимо у заједници (породици, колективу и сл)и да нас подстиче на милосрђе и праштање. Веома је важно да читамо и тумачења Св. Отаца како бисмо боље разумели светоотачку логику размишљања и поимања свештених писама.
У сваком случају бих саветовао да се избегавају нездраве апокалиптичне књиге. И сами знате да се Откровење никада не чита у Цркви не зато што је неистинито (не дао Бог) већ зато што постоји велика могућност погрешног тумачења и повезивања догађаја о којима оно говори. Јако је опасно да се нарочито почетници у вери баве темама краја света и антихриста, и нарочито питањима масона, завера, сатанизма и сл. Не смемо да заборавимо да зло не можемо да победимо тако што ћемо га проучавати, већ једино уколико се и сами утврдимо у здравом духовном животу. Бављење овим темама недовољно стабилне људе уводи у обману и духовну параноју и удаљује их од Бога. Злога ће моћи препознати само они који су упознали живог Христа, а не они који стално читају о негативним стварима у свету јер бавећи се тиме ризикују да подпадну под дејство поднебесних сила.

архимандрит Сава Јањић

pouke.org