Важан сапутник са којим вреди живети дар зван живот...

Много пута се удаљимо од нашег центра. Односно од истине нас самих и наше душе. Христос нам каже да треба да волимо друге као сами себе. Што значи две ствари: да морате да препознате своје сопствене потребе и, с друге стране, да волите. Само тада је здрава љубав коју дајете другоме. Односно, није утилитарна и манипулативна или виктимизована и зависна.

Љубав не може бити производ кривице. Не можете рећи да волите некога када вам је у стварности некога жао, када сте жртва или зависите од неког. Јер, ако се осећаш кривим за све што му се дешава, онда га не волиш, само преведеш све у простор у коме живиш и дишеш на сопствену одговорност.

Али, љубав је светлост, без кривице, туге и страха. Љубав је чин слободе. Дељење лепоте. Не волимо зато што „морамо“ већ зато што „хоћемо“ и бирамо да некога волимо и да са њим делимо део нашег живота.

Ниједан здрав однос не може да се изгради и да напредује на тузи, страху или кривици. Не остајемо са неким зато што се осећамо кривим или тужним. Већ зато што му се дивимо, развијамо се с њим, допуњујемо се, дајемо и примамо, он нас испуњава и ми испуњавамо њега, волимо и његову светлост и његову таму, у сталној смо стваралачкој интеракцији, делимо лекције живота и смрти.

Са другим сам, не зато што је савршен, већ зато што је леп, за мене, моју душу и тело он је важан и јединствен. У околностима смрти, он ми доноси мала свакодневна изненађења живота. Не, он није мој Бог, али он је важан сапутник који заслужује да живим са њим дар који се зове живот.

о.Хараламбос Пападопулос