Бес као застрашивање

Реч је о емоционалном изнуђивању или уцењивању, тако што особа изазивањем страха код другог покушава да га „мотивише” да уради оно што не жели, а то је да промени понашање на начин на који она захтева.

Емоционална писменост је знање о осећањима које нам омогућава да „читамо”, што значи да препознајемо и разумемо и туђе и властите емоције. Као што је познато, осећања се не осећају стално, већ само у оним ситуацијама које је особа која осећа проценила као веома важне. Интензитет њених осећања иде по принципу „што је важније, то је снажније”.

За разумевање осећања важно је да ли онај који осећа реагује на другог као особу или реагује на понашање или поступак другог. Тако, на пример, љубав, поштовање, мржња и презир су осећања која су реакција на нечији закључак о другом као особи, док је љутња осећање које је усмерено на неки одређени поступак или понашање друге особе. Управо због тога је могуће имати једно осећање према особи, а друго према њеном понашању. Тако, на пример, можемо се љутити на поступак особе коју волимо или поштујемо, било да је то партнер, дете или неко трећи.

Емотивни захтев

За разлику од критике која је неемотивни захтев да неко промени понашање, љутња је емотивни захтев. Особа која се љути заправо поручује: Промени понашање! Престани да то радиш! Почни да радиш оно што треба!

Када друга особа не уважи љутњу прве особе и одбије да промени понашање или када је прва особа дату ситуацију оценила као најважнију, она најчешће појачава снагу своје љутње, тако да она постаје афект љутње, то јест најснажнија љутња – бес.

Када особа бесни, тада заправо појачава свој захтев да други промени понашање тиме што му прети да ће због тога што овај не мења понашање она „изгубити контролу” над собом и „полудети”. У складу с тим она мења израз свог лица који постаје застрашујући, изговара претње урлајући, удара другог или разбија предмете.

Дубља анализа ових насилних поступака показује да бесна особа заправо не губи контролу. Ако је заиста у питању бес, онда у брачној свађи особа баца тањир или пепељару у зид или у под, а не у главу друге особе. Бацање предмета који може да повреди главу јесте знак мржње, а не љутње и беса. Када бесна особа постане физички насилна, она шамара, чупа, гура, рве се и слично, тако да у њеним насилним поступцима нема „убилачке намере” која је тако карактеристична за афект мржње. Овде је реч о разумевању, а не о оправдавању насилног поступка. Свако физичко насиље је веома ризично и може, без обзиру на намеру, довести до повреде или смрти, као и што нема гаранције да особа у жару борбе неће „преклопити” с љутње и беса на мржњу.

Све то говори да бесна особа покушава да другог застраши поручујући да ће „полудети” и „изгубити контролу” уколико он не промени понашање. Њена „неконтрола” је заправо прорачуната, дешава се унутар одређених оквира, тако да можемо рећи да је реч о „контролисаној неконтроли”. У том смислу бес јесте типичан пример емоционалног изнуђивања или уцењивања, тако што особа изазивањем страха код другог покушава да га „мотивише” да уради оно што не жели, а то је да промени понашање на начин на који она захтева.

Агресија и конфронтација

И сама реч „бес” има занимљиву етимологију. Наиме, у словенском свету, код нас, Руса и других народа, „бесови” су сматрани кућним демонима, заштитницима огњишта и дома. Претпостављамо да је реч настала тако што се нечије бешњење објашњавало тиме да је демон бес ушао у особу и да је она због тога сада неко други, неко ко је променио карактер и понаша се агресивно као да је луд. Исту етимологију има „беснило” јер заражене животиње под утицајем вируса мењају свој карактер и понашају се лудо. Одјеке представе о демонима бесовима налазимо и у изразима „терати бесове” или „обесан”. Иако је прасловенско знање о бесовима код нас потиснуто, занимљиво је да је овај демон заштитник дома, жене и деце био веома популаран на целом Медитерану још од почетка египатског Старог краљевства. Широм овог простора нађен је велики је број малих кипова Беса представљеног као одраслог, снажног мушкарца са застрашујућим лицем, који често клечи, а који је чуван по кућама, често поред огњишта. Антички Бес је био оличење архетипа „прогониоца прогонитеља” јер је тако страшан чувао од свих зала који би могли да нападну неки дом или породицу.

Врло је непријатно бити предмет туђег беса, а разумевање природе беса нам помаже да се мање плашимо оваквих конфронтација.

З.Миливојевић

politika.rs