Бесједа Митрополита Амфилохија на дан устоличења у Цетињском манастиру

На данашњи дан, 30. децембра 1990. године, устоличен је на Цетињу Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

Бесједа Митрополита Амфилохија на дан устоличења у Цетињском манастиру – 30. децембар 1990. Цетиње

Ваша Светости, поштована браћо у служењу Господу, Архијереји Цркве православне; Господине Предсједниче Црне Горе, Драга браћо и сестре!

Увели сте ме, Ваша Светости, у древни Трон Зетских епископа, у једну од најстаријих Столица Цркве Божје православне српске Светосавске.

Увели сте ме у Трон цетињских митрополита.

Зетска митрополија је имала своје прво сједиште на Превлаци у Приморју. Мудри, богонадахнути Свети Сава није случајно баш на том мјесту поставио сједиште те епископије. Од тог тренутка, па све до данас, та митрополија је била и остала саборна и сабирна Митрополија, која је именом Господњим сједињавала небо и земљу, Бога и људе; сједињавала Исток и Запад: древно хришћанско предање светога града Јерусалима, Цариграда и Свете Горе и хришћанско предање Латинске цркве, преко светиње манастира Светих Архангела на Превлаци.

То њено прво сједиште, од давнина је освештано подвизима дивних духовних потомака Светог Бенедикта Нурсијског, великог просвјетитеља Запада и Истока.

Ова Столица је кроз вјекове зрачила вјером и свједочила наду, проповиједајући љубав, проносећи упаљену а неугасиву свјетиљку небеску: Свједочила је лик Господа нашега Исуса Христа, онај Лик, за који је велики словенски пророк Достојевски рекао, да “нема ничега дивнијег, ничега узвишенијег, ничега савршенијег и поштовања достојнијег, од лика Христа Господа”, додавши: “ако би ми људи доказали да је Он ван истине, ја бих радије остао с њим него ли с истином!”

Ону свету личност, о којој пјева мој богонадахнути претходник Петар II, коме нијесам достојан да одријешим ни ремење на обући његовој:

“О преблаги тихи Учитељу
Слатка ли је света бистра вода,
С источника Твога бесмртнога… ”

Тај свети лик Богочовјека Христа представља темељ овог светог жртвеника, поред којег стојимо и око којег смо се сабрали. Његова света жртва принијета и свагда преношена “за живот свијета”, била је и остала проповијед и мисија ове епископске столице кроз вјекове.

Овај “олтар прави” подигнут “па камену крвавоме”, на том и таквом непоколебљивом Темељу утемељен, саграђен је и на светим стубовима, који се неће помјерити вавијек вијека.

Први од тих светих стубова јесте Свети Јован Владимир, Зетски краљ мученик. Његова света и мученичка жртва, његово невино заклање за правду и истину, стамени је стуб ове Столице и њеног свједочења кроз историју. Његова мученичка крв се помијешала с крвљу Голготског мученика, поставши свједочанство истинског начина постојања и до крви вјерности истини, а тиме – примјер и стални императив свима онима који су служили истини на овом мјесту и на овим просторима.

Други стуб – ено га овдје поред нас. Од њега управо што сам узео благослов да бих примио из руку Ваше Светости онај жезал митрополита Црногорско – приморских, постајући тиме, иако недостојан, и његов насљедник.

Тај стуб је Свети Отац наш Петар Цетињски, велики Миротворац и Чудотворац. Он је ходио неуморно од села до села, од породице до породице, од братства до братства, од племена до племена, с часним Крстом у рукама и мирио завађене Црногорце мачем ријечи и снагом проклетства. Он је био и остао велики Измиритељ и неустрашиви борац за слободу златну и истинско, непролазно људско достојанство, које је потврђивао својом светошћу, као највишом његовом мјером и дометом.

Заједно с њим, ова Столица стоји још на једном дивном и непоколебљивом стубу. И не само она, већ и цијела Црна Гора и Херцеговина, и шире – васцијели српски народ.

То је велики Острошки Чудотворац – Свети Василије, који је сузама својим гријао хладне острошке стијене. И стијене се од његових подвига и суза растапале! Прије свих, стијене људских патњи и невоља. Тако оп, ево више од триста година, исцјељује у Острошкој греди, тјеши и надахњује читава покољења својим благодатним дјејством и присуством. Само је Богу знано, и Мајци Божјој, колико је њих принијело своја бремена пред његов свети Ћивот; колико их се неутјешних вратило од Њега утјешено, колико болесника исцијељено од душевних и тјелесних бољки; колико безнадежних – окријепљено надом и снагом, да носе свој животни крст и страдање, човјека достојно!

Поред четвртог стуба – Епископа зетског, Светог Евстатија, потоњег Архиепископа пећког, на коме почива ова Столица, постоје и други свети стубови који јој дају чврстину и стаменост. Један од њих је и свети Новомученик острошки Станко. Ово Христу Богу вјерно црногорско чобанче (радије је прихватило да га Турци посијеку него да се одрекне хришћанске вјере!), милује својим Светим Рукама, у Острогу сачуваним, сваког Црногорца и свакога поклоника Острошких светиња, показујући да је у чедности, невиности и вјерности Добру – човјекова непропадљивост и истинско достојанство!

Постоји још један дивни и велики стуб, поникао у Паштровићима.

То је праведни деспот – Свети Стеван Штиљановић, пун богољубља и предивног човјекољубља. Његово зрачење се нарочито осјетило с оне стране Дунава и Саве: душу своју и житнице своје отворио је да нахрани гладни народ. Мошти му се данас чувају у престоном граду Београду…

Био би, немали пропуст, кад не бисмо навели још један стуб – стуб жртвености и смјерности, на коме сви почивамо, из кога се рађамо, који је уткан у нас: то је стуб сестринско-материнске љубави, својствен Црној Гори и њеној нарави, оличен у – за многе непознатој али Богу веома знаној – преподобној Матери Стефаниди Ђурчевић. Она смјерна душа је последњи свети изданак Скадарске земље, из Враке, околине прве зетске престонице.

Преподобна Стефанида, наша савременица, (+1945) била је чудесна подвижница љубави и носитељка Светог стида. Оног стида, за који један савремени мудрац каже, да је у њему једини спас онога свијета.

Вјековна пак, чуварка и његоватељка у Црној Гори, тог стида и чедности, духовне љепоте и вјерности непролазној истини и правди Божјој; духа самопожртвовања, узвишених врлина чојства и јунаштва (јунаштво – одбрана себе од других; чојство одбрана других од себе); штавише, и још Савршеније врлине и од оне двије: врлине жртвовања себе за друге, јер по ријечима Христовим – “нема веће љубави од оне да неко живот свој жртвује за ближње своје” – била је, управо, она апостолска Цетињска митрополија. Све је она то кроз вјекове чувала и тиме зрачила, а ако Бог да, она ће тиме и даље да зрачи, докле год буде било свијета и вијека.

Ево, и у ове наше дане, у ово вријеме када је по пјеснику, а моме претходнику, луди вјетар хтио поново да угаси – свету лампу, Цетињска митрополија је наставила да буде, иако можда у најтежим условима у својој историји, чуварка и носилац те непролазне свјетлости и светиње. А има се утисак, да никада у историји није било потребније то њено зрачење колико у овим временима помрачености и збуњености. У временима распамећености. У овим временима, када је братска крв обагрила поља и долине Црне Горе, огњишта и свете храмове. Ово је вријеме које захтијева нове миротворце и свјетлоносце, нове истинске свједоке светиње на којој почива свијет, и за којом чезне и стреми.

Отуда и ја, као нови Митрополит Црногорско-приморски, немам дугог програма сем тога, да по мјери својих слабашних моћи, придржим тај и такав трон Цетињских митрополита, и да заједно са својим сарадницима, и уз помоћ Ваших молитви, наставим то свједочење пред Богом и људима.

Оно што је потребно сваком народу и свакој земљи, то је да – вјечна свјетлост засија, да се љубав зацари, да истина Божја обасја људске умове и људска срца, да братске ране зацијеле праштањем и узајамним мирењем. Нарочито је то потребно мојој браћи Црногорцима, јер нигдје се није толико зла испртило, у посљедње вријеме, колико на ове наше просторе… Скоро да нема ни једне светиње у Црној Гори која није била запостављена и оскрнављена, или која није обагрена невино проливеном братском крвљу.

Тако, на примјер, Ловћенски врх, да почнемо од њега, који је био свјетионик и путоказ покољењима, од тренутка када је Петар II Петровић Његош попео на њега свој гроб, и у храму свог стрица Светог Петра Цетињског на њему – објединио је светост и мудрост – и он је оскрнављен и понижен, и глава му је посјечена.

Светиња острошка, такође носи на себи трагове дубоких рана, незацијељених братских рана из посљедњег братоубилачког рата; мирис још несмирене, братском руком, проливене крви.

Очи које нису заслијепљене мржњом, видјеће на капији древне Морачке Лавре, крв невино убијеног младића Мираша, старог 17 година: пао је мртав, преко мртвог оца Миљана Меденице, убијен зато што није хтио да пљуне на њега, како би му комесар поштедио живот…

Много је јама испуњених мртвом браћом, братском руком побијених, и братских гробова још неопојаних… Много је и притајене мржње, из тог и таквог братоубијства рођене и проливене братске крви – “ране наопаке”, бремените новим омразама, диобама и непочинствима…

Не говорим све ово освете ради, јер “освета је моја”, говори Господ, већ – освећења ради свих нас, мирењем и узајамним праштањем. Освета значи умножење зла, а ја позивам на братско праштање и братско мирење, умножењем добра и братољубља. Призивам на то оне који ме чују и оне који ме не чују, и то ћу чинити до последњег мога даха. Крајње је вријеме да брат пољуби ране брата свога! На то нас упућује свети примјер Светога Петра Цетињског.

Вријеме је да се опоју кости неопојане, да се из јама изваде сви у ратној и поратној распамећености побијени, и да буду сахрањени, на човјеку достојан начин. Јер, све док мртви не нађу свој мир, неће и не може да буде мира међу живима, њиховим потомцима.

Зато, призивам и молим Господа Измиритеља, да нам свима дадне снаге да помогнемо мртвима да се у нама измире, како би и ми пружили једни другима братску руку измирења! Учинимо ли то што прије – то боље! Утемељени на оној светој жртвеној и несебичној љубави, коју је својом крвљу посвједочио Свети Јован Владимир, краљ зетски; и на светињи и светости посвједоченим Светим Василијем Острошким и Светим Петром Цетињским; испуњени и освештани чедношћу и невиношћу Новомученика Станка Острошког, као и сестринско-материнским стидом и љубављу Преподобне Стефаниде Врачанске.

Уз то, испуњени чежњом за свјетлошћу и мудрошћу – за којима је чезнуо велики пјесник Петар II Петровић Његош.

Његову свету панагију примио сам данас на своје груди, и на њој лик Христа Господа. У свједочењу тога Лика и вјерности Њему, садржи се смисао и оправдање мога преузимања ове дужности Митрополита у Црној Гори: призван сам Њему да служим, до последњег свога издисаја, и овом честитом и крстоносном народу; да будем у њему свједок истинске вјере, мира, помирења, заједништва у Христу, правди и истини; свједок истинско!” братства утемељеног у небеском Очинству, као и сви моји претходници.

Дужност ми је, да међу својим претходницима, на овом свештеном и апостолском Трону, поменем у овом тренутку, не само оне из давне прошлости, већ и оне, који су у новије вријеме својим врлинама и подвизима украсили ову епископску Столицу.

Да поменем Митрофана Бана, великог јунака и човјека, и храброг Митрополита Гаврила Дожића, потоњег српског патријарха и Исповједника вјере православне, великог родољуба.

Да се поклоним пред страдањем Митрополита Јоаникија Липовца, убијеног без суда и пресуде (+1945), коме се ни данас не зна гроба ни мрамора, као и пред мучеништвом више од половине свештенства ове Митрополије, у рату и послије рата, пострадалог.

Да одам пошту честитом Митрополиту Арсенију Брадваревићу, он ме и у Богословију послао, који је 1953/54. године суђен и на правди Бога осуђен на 11 година затвора, да би шест пуних година у њему и одлежао, и да би му потом било забрањено да дође у Цетиње, на своју митрополитску столицу, на којој је вјерио служио Богу и Роду, као и сви његови претходници.

На крају да поменем и мога непосредног претходника, Митрополита Данила, и његовог замјеника, епископа Хвостанског Никанора, који су достојно, први скоро пуних тридесет година, други, као његов помоћник, посљедњих неколико година, придржавали трон Цетињских митрополита.

Одајући захвалност овдје присутном, нашем старом и уваженом Митрополиту, за његово дугогодишње служење, у нимало лака времена, као и владици Никанору – молим их за благослов, да бих и ја био достојан свога звања и призвања.

Обраћам се и свима Вама, овдје присутнима, за Ваше свете молитве и благослов, да ме Господ укријепи у овом светом дијелу.

Мој претходник, велики пјесник, Владика Раде, испуштајући своју душу на страмцу свога светога стрица Петра I, изговорио је своје посљедње ријечи: “Света Тројице и Мајко Божја, предајем Ти у аманет Црну Гору!”

Пресветој Тројици, Богу нашем, тросунчаној свјетлости Тројединога Бога љубави, и ја предајем у аманет и под окриље свакога Црногорца и свакога нашег саплеменика, у ма којем дијелу српских земаља живио, и сваког човјека на земљи рођенога!

Са молитвом, да свјетлост Свете Тројице обасја сваког човјека који се рађа и на свијет долази; да Љубав вјечна искоријени мржњу из људских срдаца, да се Божји мир у људе усели и зацари у свим свјетовима, у вјекове вјекова. Амин!

30. децембар 1990. Цетиње