Блажени су који плачу – али не сви…

И у овом стиху видимо један од примера где површно читање текста Светог Писма може да саблазни некога или да се лакомислено помисли као да је Православље само за људе који у вери налазе неки изговор за своје комплексе, неурозе, депресије, туге, итд. Свети Јован Златоусти говори да у овом стиху Христос износи нешто што противречи мишљењу целог света, јер сви за блажене сматрају људе који се смеју, док оне који плачу сматрају за дубоко несрећне. И веома занимљиво овај светитељ наставља и додаје да се чак и код људи који оплакују смрт најблискијих особа (детета, родитеља, супружника), за то време гасе остале страсти и да се чак из тога може видети корист од таквог туговања, а каква је тек корист од праве туге по Богу, то јест, истинског покајања. Дакле, Свети Оци јасно разликују две врсте плача и показују нам и јасан критеријум по којима можемо да их разликујемо.

Свети Јустин Ћелијски овај стих објашњава на следећи начин: „Блажени су који плачу, али – не сви. Јер постоје разне врсте плача, но све се оне могу свести на две врсте: једно је плач еванђелски, спасоносни, а друго – плач узалудни, убитачни. Сваки плач који је изазван нечим еванђелским, и води Богу и Божјем, спасоносан је, еванђелски је, блажен је; а сваки плач, који је изазван нечим нееванђелским, и удаљује од Бога и Божјег, узалудан је, убитачан је, горак је. Блажен је сваки онај плач који ма на који начин доводи човека у духовну везу са Једино Блаженим: Господом Христом; а горак је сваки онај плач који ма на који начин удаљује човека од Једино Блаженог, јер представља читаво проклетство за људску природу“.

Свети Лука Војно-Јасенецки додатно разјашњава тајне Божије садржане у овом стиху и пише: „Да ли Бог благосиља све сузе, да ли је свим сузама обећана утеха? Не, ни из далека није обећана свима. Постоје сузе злобе, мржње, сузе понижене гордости. Много се суза пролива због тога што остају незадовољена људска стремљења ка световним добрима, што остају посрамљене наше најдубље жеље, што се руши онај животни план који смо сами себи нацртали, а није га Господ дао. Све ове сузе су Богу мрске. Највише и најчешће људи плачу због телесних и душевних патњи: плачу тешко болесни људи понекад од неиздрживих болова, плачу људи и због тешке душевне туге. Плачу унесрећени и слаби, плачу сирочад и удовице, плачу немоћни, које су згазили јаки. Бог ће ове сузе примити и отрти. То су сузе оних којима је Господ обећао утеху у другој заповести блаженства. А има и суза потпуно друге врсте – суза чистих људи са дубоко осетљивом савешћу, суза које проливају због самих себе, због онога што чине, суза због свести о сопственој греховности, због своје дубоке недостојности пред Богом, суза кајања и покајања. Ове сузе су Богу најугодније.“

Свети Николај Охридски говори да је плач у овом животу, у овој земљи изгнања из Раја, неизбежан, али да пред нама стоји избор, избор у коме савремени човек може пронаћи решење за муку која га данас све више мучи – запуштену страст унинија или чамотиње која временом прелази у депресију. Свети владика Николај каже: „Човече, пред тобом је само избор између плача и плача, а никако између плача и неплача. Или ћеш плакати очајно и без надежде пред слепом и глувом нирваном или пред живим Утешитељем. Ако будеш плакао пред живим Утешитељем, примићеш утеху“…

tvrdjavaistine.wordpress.com