Жјули Реше : Блискост као траума

Доктор филозофије, некро-психотерапеут Жјули Реше – о томе да не постоји особа која би била потпуно самодовољна, којој није потребна подршка, која није била трауматизована од њених најближих и који се не налази у доминантним односима. Зашто је идеја о самодовољној, самодовољној и нетраумираној особи – глуп мит?

Мајка дечака са озбиљним генетским поремећајима поделила је своју причу. Сазнавши од доктора да њен син никада неће моћи да говори и да се никада неће осамосталити, почела је да води изоловани начин живота, избегавајући друге родитеље и не дозвољавајући сину да комуницира са вршњацима. Било јој је неподношљиво да слуша приче родитеља о успеху њихове деце и да гледа своје дете поред „нормалне“ деце, какво оно никада неће постати. Поред тога, чинило јој се да се њен син никада неће моћи социјализовати и да ће увек бити изрод. Пошто је у усамљености пребродила тај први шок, одлучила је да ипак покуша да води друштвенији начин живота. Сада је срећна због ове одлуке, јер је њен син стекао пријатеље. Не покушавајући да задржи сузе, прича како његов најбољи пријатељ – дечак без генетских абнормалности – позива њеног сина да га повуче за косу и претвара се да му се то свиђа, јер је то забавно његовом најбољем пријатељу. Једног дана, видела је пријатеља свог сина који, мислећи да је сам с њим, узео је салвету и обрисао му слину са лица, сећајући се да тако обично чини његова мајка.

Сигурна сам да је пример таквог пријатељства интуитивно повезан са епитетом „истинско“. Чудно је да када је реч о односу двоје људи без генетских абнормалности, ова интуиција не функционише. Позитивна психологија, као идеал односа промовише комуникацију између самодовољних личности, којима такви односи не изазива нелагоду. Једини проблем је што је самодовољна особа – мит. Чак и у одсуству генетских абнормалности, било која особа је скуп разних других врста абнормалности. На пример, зар није помало чудан дечак који је изабрао за најбољег пријатеља некога коме треба да брише слину са лица? С обзиром да је самодовољна особа – фикција, не постоји такав однос чији би учесници били потпуно самодовољни.

Недавно се на мрежи може срести све више тестова који нуде проверу да ли се тестирани налази у доминантној вези. Најнапреднији тестови, пратећи тренутне еманципаторске тенденције, препоручују напуштање везе ако је текст потврдан. Проблем је овде у томе што се многа питања из ових тестова могу сматрати и тестом – да ли сте ви уопште у вези. Штавише, доминантним односом могу се сматрати не само блиски односи, већ и сваки плодоносан дијалог, јер сваки од његових учесника се труди да поткрепи свој став, покушавајући на тај начин да га „наметне“ саговорнику. Ако је саговорник отворен за дијалог, он може да саслуша аргументе другог и да промени свој став, постајући на тај начин жртва „доминације“.

Израз „доминантна веза“ такође је погодан за опис пријатељства ових двојице дечака. Штавише, сваки од пријатеља може се сматрати оним који доминира. Дечак са генетским инвалидитетом, будући да није самодовољан, треба подршку пријатеља и не може му одговорити на исти начин – дружити се са таквим дететом неизбежно значи бити искоришћен. Док је најбољи дечаков пријатељ приморан да се према њему понаша као према мање самосталном од себе и сходно томе да узме на себе старатељску улогу.

***

Још један рецепт позитивне психологије повезан је с препоруком – да се избегавају све траумирајуће ситуације, укључујући и односе који укључују трауматизацију. Али, да ли су могући блиски односи у којој учесници не би повређивали (траумирали) једни друге?

У свом есеју „Емма“ Лиотар развија изванредну филозофску слику детета.

Он тумачи детињство као почетну склоност к патњи и трауми. Према Лиотару, детињство се не завршава одрастањем, већ оно у одраслој доби остаје као рањивост. Дакле, детињство је саставни део живота одрасле особе, манифестује се у ситуацијама када се одрасла особа осећа беспомоћно и отворена је за трауме.

Унутрашње дете у Лиотаровој филозофији се радикално разликује од концепта унутрашњег детета који је предложила позитивна психологија. Последња позива одраслу особу да исцели своје унутрашње дете, док је унутрашње дете у Лиотаровој филозофији у основи неизлечиво, штавише, оно симболизује нешто сасвим супротно било каквом лечењу и терапији; оно и јесте сама трауматичност, чије присуство је услов свих блиских односа. Према Лиотару, љубав је могућа само када је одрасла особа отворена за траумирање, другим речима, „љубав постоји само онолико колико одрасли себе прихватају као децу“. Блискост се манифестује као беспомоћност пред другима и, сходно томе, отвореност за трауму.

***

Нису само блиски односи нужно трауматични, процес стицања било ког другог важног животног искуства такође има ову особину. Према Фројду, у процесу развоја трауматизација је неизбежна. Повлачећи паралелу између физичке и психичке трауме, он је тврдио да „психичка траума или сећање на њу делује као страно тело, које након продора унутра остаје активан фактор дуго времена“. Дакле, траума је резултат присуства страног тела које организам не може да акумулира. У случају психичке трауме, аналог страног тела је ново искуство, јер се оно по дефиницији разликује од старог, односно, оног искуства које већ постоји код индивида, па му је стога и страно, што значи да са њим не може безболно да се стопи у јединствену целину.

Изненађујуће је што се трауматична искуства обично памте са жаљењем, као нешто што се могло избећи. Истовремено, превиђа се то да почевши од раног детињства, да особа није била редовно траумирана новом средином, не би чак научила ни да хода.

Не знам коме је корисно и зашто је мит о могућности самодовољне, независне и неповређене личности толико распрострањен. Још нисам упознала особу која би била потпуно самодовољна, која нема потребе за подршком, која није била траумирана од стране најближих и која се није налазила у доминантној вези.

Не, немојте помишљати – ја сам за једнакост, али за једнакост људи, схваћених као смесу недостатака, необичности, траумированисти, несамодовољности и инфериорности, а не за равноправност самодовољних личности нитраумираних међусобно. Једноставно зато што је ово друго – глуп и самим тим опасан мит.

poznajsebe