Чинило ми се да су се Небеса отворила

О чудесној помоћи Св. Јована Кушника и других светитеља Супруга сам упознала на студијама током деведесетих. У почетку смо живјели као и наши вршњаци - нисмо мислили о Богу, Цркви и Божјим заповјестима. Једном приликом наш добар пријатељ нас је одвео у Цркву Премудрости Божје (Аја Софија) оцу Димитрију Рошчину. Већ први разговор са њиме ме је освијестио. Постало ми је јасно да не можемо наставити да живимо као прије; али оно што нам је свештеник предлагао дјеловало је несхватљиво, дивље и застрашујуће. Мом супругу Роману и мени је дао списак литературе и објаснио нам како да се припремимо за прву исповјест, за шта нам је требало око два мјесеца. У црквени живот смо улазили веома споро: понекад смо у цркву одлазили недјељом; повремено смо се причешћивали. Почела сам да схватам да је немогуће одржати брак без црквеног живота, без поштовања Божјих заповјести, без молитве и без Божје помоћи – свијет нам је то непрекидно доказивао. У цркви смо се вјенчали 1. августа, на дан када се прослављала 100. годишњица обретења моштију Св. Серафима Саровског. Након вјенчања, супруг и ја смо покушавали да идемо у цркву, али пређашњи начин живота нас је чврство везао: чим смо преспавали једну недјељу, сљедеће је било много лакше опет пропустити службу, а треће је то већ било прелако. Али уз Божју помоћ и молитве оца Димитрија, вратили смо се цркви и ојачали своју жељу да живимо по новим правилима. Тек тада нам је постало јасно колико су дивне породице са много дјеце. У нашој младој парохији, стално је било жена у другом стању – а и ја сам исто снажно прижељкивала. Али, авај! Од дјетињства сам имала озбиљне здравствене проблеме, тако да нам то није полазило за руком. Љекари су једноставно дигли руке од нас. Покушали су да нам помогну, али ништа није успијевало. Године су се пролазиле једна за другом. Очајавала сам. Осјећала сам се сломљено, безнадежно и завидно према мамама које су ме окруживале. Плакала сам. Али моја молитва је постајала јача из дана у дана, из мјесеца у мјесец, из године у годину. Заједно са молитвом, расла је моја вјера да ме Господ неће оставити. Морали смо да научимо да трпимо, чекамо и не клонемо духом. Једног дана, мајка нашег духовника Екатерина Сергејевна Василијева је дошла код нас. Рекла нам је како се саосјећа са нама и моли за нас. Поклонила ми је малу али њој веома значајну икону Пресвете Богородице „Боја која не блиједи“, рекавши ми да се пред том иконом молила док је прижељкивала унучиће. Роман и ја смо почели да се молимо пред том иконом сваког дана, тражећи помоћ. Сви у нашем храму су знали колико смо једва чекали да се чудо догоди. [caption id=

Март 22, 2022 - 13:51

0 16

О чудесној помоћи Св. Јована Кушника и других светитеља Супруга сам упознала на студијама током деведесетих. У почетку смо живјели као и наши вршњаци - нисмо мислили о Богу, Цркви и Божјим заповјестима. Једном приликом наш добар пријатељ нас је одвео у Цркву Премудрости Божје (Аја Софија) оцу Димитрију Рошчину. Већ први разговор са њиме ме је освијестио. Постало ми је јасно да не можемо наставити да живимо као прије; али оно што нам је свештеник предлагао дјеловало је несхватљиво, дивље и застрашујуће. Мом супругу Роману и мени је дао списак литературе и објаснио нам како да се припремимо за прву исповјест, за шта нам је требало око два мјесеца. У црквени живот смо улазили веома споро: понекад смо у цркву одлазили недјељом; повремено смо се причешћивали. Почела сам да схватам да је немогуће одржати брак без црквеног живота, без поштовања Божјих заповјести, без молитве и без Божје помоћи – свијет нам је то непрекидно доказивао. У цркви смо се вјенчали 1. августа, на дан када се прослављала 100. годишњица обретења моштију Св. Серафима Саровског. Након вјенчања, супруг и ја смо покушавали да идемо у цркву, али пређашњи начин живота нас је чврство везао: чим смо преспавали једну недјељу, сљедеће је било много лакше опет пропустити службу, а треће је то већ било прелако. Али уз Божју помоћ и молитве оца Димитрија, вратили смо се цркви и ојачали своју жељу да живимо по новим правилима. Тек тада нам је постало јасно колико су дивне породице са много дјеце. У нашој младој парохији, стално је било жена у другом стању – а и ја сам исто снажно прижељкивала. Али, авај! Од дјетињства сам имала озбиљне здравствене проблеме, тако да нам то није полазило за руком. Љекари су једноставно дигли руке од нас. Покушали су да нам помогну, али ништа није успијевало. Године су се пролазиле једна за другом. Очајавала сам. Осјећала сам се сломљено, безнадежно и завидно према мамама које су ме окруживале. Плакала сам. Али моја молитва је постајала јача из дана у дана, из мјесеца у мјесец, из године у годину. Заједно са молитвом, расла је моја вјера да ме Господ неће оставити. Морали смо да научимо да трпимо, чекамо и не клонемо духом. Једног дана, мајка нашег духовника Екатерина Сергејевна Василијева је дошла код нас. Рекла нам је како се саосјећа са нама и моли за нас. Поклонила ми је малу али њој веома значајну икону Пресвете Богородице „Боја која не блиједи“, рекавши ми да се пред том иконом молила док је прижељкивала унучиће. Роман и ја смо почели да се молимо пред том иконом сваког дана, тражећи помоћ. Сви у нашем храму су знали колико смо једва чекали да се чудо догоди. [caption id=

Прочитај више на Пријатељ Божји...