Пре ће бити да богатство помаже да неко покаже свој прави карактер: они који су бахати након што се обогате и раније су били такви, само су то скривали. – Особе које не знају како функционишу личне финансије тешко могу очекивати успех.

Како је настала изрека да новац квари људе? Можемо претпоставити да је след био овај: неко није имао новац али је био другима добар; након тога је на неки начин дошао до новца; затим је променио карактер и постао покварен.

Ко оцењује кварење њега као личности? Вероватно они с којима се дружио док није имао новац. Вероватно су они закључили да је постао себичан, да је одбио да им помаже и позајмљује новац, да се отуђио од њих и одрекао их се. Дубока претпоставка ове изреке јесте да су они који немају новац добри, а они који га имају лоши.

Социјалистички менталитет

Релативно рано у животу научио сам да медаља има две стране. Када смо моји другари и ја били у раним двадесетим, један од нас је стекао огроман новац захваљујући породичном бизнису који је покренуо његов отац, социјалистички директор, а који су развили широм тадашње Југославије. Он је наставио да се дружи с нама, а како смо за разлику од њега који је радио и одлично зарађивао били студенти са скромним џепарцима, повремено смо тражили од њега да нам позајми по пар стотина марака. И он је то чинио. Међутим, нико му није враћао. Када није био присутан, водила се прича о томе како му нема смисла било шта враћати јер ионако му тај новац који нам је позајмио ништа не значи, како га већ има много. Резултат је био да је он почео да се осећа искоришћеним, тако да је тихо престао да се дружи с нама. Другим речима, „покварио” се, новац га је „покварио”.

Код нас је и даље присутно једно колективно уверење да су они који су имућни или богати, било појединци било породице – нека врста лопова. „Него шта него су лопови, од плате нису могли толико зарадити”, изјављује особа која не зна да се богатство не прави од плате, него да је нечије предузеће оно које прави богатство. Иако смо деценијама у капитализму, многи и даље имају социјалистички менталитет. Боље речено, многи код нас су финансијски неписмени.

Финансијска писменост је веома важна. Људи који не знају како функционишу финансије, при чему мислимо на њихове личне финансије, ма колико били интелигентни и ма колико били образовани у другим областима живота, у финансијском смислу ће бити релативно неуспешни. А то није добро ни за њих, ни за њихове породице, ни за државу као целину. Познато је да је богато друштво састављено од богатих појединаца. Али како доћи до тог идеала, ако је већина грађана финансијски неписмена и немају развијену способност управљања новцем.

„Дајте ми новац, па да вам покажем како знам да управљам њиме” – вероватно ће помислити сваки други читалац. Став „прво новац, онда управљање” дечји је зато што велики новац или неће пасти особи у крило или ће пасти, након чега ће га особа потрошити. Судбине оних који су добили на лутрији, који су осиромашили након што су неко време много зарађивали као светски познати глумци, певачи и забављачи – то потврђују. Успешне финансијске судбине говоре супротно: прво научити управљати оним новцем којим тренутно располажете, па ће онда, током времена, иметак нарасти. Словенци су схватили колико је важно да се грађани финансијски описмене, тако да уче децу у основним школама темељима финансијске писмености. Мали Словенци брзо науче шта је добар кредит, а шта је лош кредит, док многи одрасли Срби то не знају.

Вишак који се лагодно троши

Природни однос према новцу такав је да је просечном човеку новац важан ако га нема, али ако га има у оној количини која му је довољна да задовољи своје потребе, тада му новац више није толико важан. То је заправо дечји начин менталног функционисања према којем постоји „потребан” и „непотребан” новац, то јест „вишак” новца који се лагодно троши. Ако та особа у дубини свог несвесног има уверење да новац квари људе, тада ће имати доживљај да што је већи „вишак”, то је у већој опасности да се поквари као личност. Такво уверење ће јој помоћи да се што пре ослободи тог вишка како би избегла опасност да се поквари.

Ако се вратимо на почетак и преиспитамо тезу да новац квари људе, нама је ближа теза да новац помаже људима да покажу свој прави карактер. Када је неко сиромашан, он у другим људима види некога ко ће му помоћи. А када се обогати, људи му више нису потребни. То је слично оној изреци да ако желите да сазнате какав је неко – дајте му моћ. Људи који су бахати након што се обогате – и раније су били такви, само су то скривали. Од више десетина ултрабогатих које сам током живота упознао ниједан није био бахата особа.

Зоран Миливојевић

politika.rs