Да наш Бог не постане "Мој"

Човеку је врло тешко да прими ближњег у своје срце. И врло често Бог не постаје наш Бог, већ „мој“ Бог, зато што се покушаји других људи да уђу у овај наш „свети“ савез доживљавају као духовна агресија. За човека је врло важно да искуси да је мој Бог и твој Бог, да је твој грех, колико год ми био одвратан, у извесном смислу и мој грех. И не могу да те одбацим и да кажем: „Лош си, иди.“ Треба да схватим: ти си тако лош зато што сам и ја тако лош; кад би ја био другачији и ти би био другачији.

Врло често се дешава да човек који наизглед живи мање-више побожно (наравно, то је наизглед) као да се уздиже на неки ниво и све људе који засад живе другачије схвата као људе ниже врсте. У ствари, треба да схватимо да се Бог не односи тако према нама. Бог све воли. Не зато што је тако снисходљив, већ зато што је за Њега сваки човек посебна личност. И много грешимо кад почињемо да сортирамо. А нехотице управо то чинимо!

У човеку је све помешано. Ево, дотакла га се благодат, срце му је гануто и он жели тишину и мир, а протрчало је неко дете, несташно је, и нехотице се рађа „праведни“ гнев: шта је то? Зашто родитељи не пазе? Склоните га! С једне стране, то је тачно, али заборављамо да је то можда за ово дете и његову маму врло важан тренутак.

Причао ми је један човек, он има двоје усвојене деце, и веома је тешко изаћи на крај с овом децом. Он с њима пролази кроз различите периоде, дешава се да га обузме и неко очајање, и човек тражи подршку од Бога — долази с овом децом на службу како би добио макар мрвицу снаге. А овој деци је тешко да чак и у храму накратко буду пажљива. И људи из околине почињу да стављају примедбе: „Научите своју децу да се лепо понашају,“ „Одлазите…“ Људи не схватају зашто се ова деца тако понашају. А ако размислимо о томе какав су живот раније водили, какве су њихове душевне ране, зашто су остали без родитеља? Јер не знамо предисторију. Тешко нам је да примимо. Лакше нам је да живимо у складу са својим интересима. Ево, ово сам ја, моја молитва, мој пост, моја праведност, нека је чак и минимална, а све што то омета је непотребно. А како би било добро кад бисмо пре него што ставимо примедбу, пре него што у себи одбацимо некога, још једном помислили: можда у овом човеку који ми је непријатан, којег ми је тешко да видим, да слушам, постоји део мене? Можда сам то ја?

Зато долазећи у храм, с једне стране, треба да одбацимо све мисли, али с друге треба да будемо врло обазриви према људима поред нас. Зато што понекад кроз ове људе делује Бог. И онда Он може нешто да нам каже, да нас заустави, да нас на нешто упозори. Уколико у нама буде постојала ова обазривост, заиста ћемо почети да живимо с Богом.

obitel-minsk.ru/sr