Да се свијетли свјетлост наша...посебно пред дјецом
Кренимо од лакшег ка сложенијем:
Постоји она прича када је нека побожна жена истјерала из храма жену која је дошла неприкладно обучена. Послије се тој побожној жени јави Господ и рече: „Ја годинама покушавам ту жену да призовем Себи а ти си је у пар секунди заувијек отјерала.” Опростите, не знам баш тачно ову причу али поенту сам погодио. Ма, да... ово је примјер који срећемо свакодневно само у другим облицима. Увијек неко побожан убија у појам неког почетника и тако му огади и вјеру и све.
Постоји и прича да је Ганди покушао да уђе у неки хришћански храм и да му је црквењак рекао: „Одлази, ово је само за Европљане.” Замислите каква би данас Индија била да је тај црквењак поступио заиста хришћански.
Врло често, ми, који се правимо да смо побожни, својим личним примјером људе отјерамо у атеизам. Е то је тај двоструки гријех. Овамо се молимо, клечимо, постимо, присвајамо Бога само за себе... а не видимо да газимо преко оних људи који су пуно бољи од нас.
Господ Исус Христос строго осуђује људе који који су камен спотицања на путу других.
Његове ријечи: „Тешко човјеку оном кроз којег долазе саблазни” најбоље нам свједоче колика је ова опасност. Он, Који све воли и свима прашта, све позива на покајање... овдје је категоричан.
Боље би му било да објеси воденички камен око врата и да се спусти у дубину морску, каже Господ за онога ко другога наведе на гријех.
Сад да се вратим у своје оквире:
Постоји нешто још страшније од горе наведеног гријеха.
Ериксон је то најбоље рекао па ћу га цитирати:
„НАЈСМРТОНОСНИЈИ ГРИЈЕХ ОД СВИХ МОГУЋИХ ГРИЈЕХОВА ЈЕСТ САКАЋАЊЕ ДЈЕЧИЈЕГ ДУХА.”
Ово је, нажалост, честа појава у свим сегментима савременог друштва. Почев од породице па редом. Колико је младих људи који никако не иду у цркву јер се у њиховим породицама хули на Бога.
Драги родитељи, ваша стална потреба да ружите свештенике мора имати неке своје оквире у којима дјеца не смију бити. Добро, некад је истина (то што причате) али углавном претјерујете. Ви ћете сутра остарити, дјеца ће бити у проблему и умјесто од Бога, тражиће помоћ од улице. Схватите, ако дјецу не усмјерите ка Богу, џаба им је све друго што им пружате.
Ако родитељи ово озбиљно схвате, друга степеница смо ми у Цркви који дјеци морамо објаснити СВОЈИМ ПРИМЈЕРОМ да је то дом Оца њиховог Који их воли и Који ће увијк да им помаже.
Ако само једна од ове двије степенице не штима дјеца одоше у пропаст а ми... боље воденички камен па у Саву (или коме је шта ближе).
Неко је поклонио књигу родитељима са оваквом посветом: „За успомену тати чије је срце било као у малог дјетета и мами на чијем сам лицу видио Бога.” Е то је то. Дјеца на нашем лицу (у нашим поступцима) треба да виде Бога.
Зато, не будимо камен спотицања већ подршка и подстицај дјеци и почетницима да иду правим путем.
„ДА СЕ СВИЈЕТИЛИ СВЈЕТЛОСТ ВАША ПРЕД ЉУДИМА И ДА ВИДЕ ЉУДИ ВАША ДОБРА ДЈЕЛА И ПРОСЛАВЕ ОЦА ВАШЕГ КОЈИ ЈЕ НА НЕБЕСЕИМА” каже Господ Исус Христос.
И за крај једна необична причица:
>>Неки слијепац увијек је носио свјетиљку. Људи су га често питали: „Каква ти је корист од свјетиљке будући да си слијеп?” Слијепац је одговорио: „Не носим је због тога да би се сачувао да се не спотакнем о другога, него да се неко други не би спотакао о мене.”<<
-Ђакон Бојан Крстановић
facebook.com
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
