Дан заљубљених – помен мученику или комерцијализација љубави

Као и већина датума, и овај је сведен на куповање скупих/подразумеваних поклона. Све супротно рачуна се као заосталост, неуспех. Од када су топла реч, мали гест љубави или одвојено време изашли из конкуренције? И када је наступио тренутак да се поклона сетимо само на одређени датум? Ни Спаситеља не прослављамо само на Божић/Васкрс, већ Га се сећамо и прослављамо свакога дана. Ипак, најстрашније, јесте да се Дан бесмислених реклама, извештачених изјава љубави и шаблон дарова изједначава и тиме изругава са великом Тајном љубави – хришћанског брака. Како се ипак не ради само о локалном помодарству (видела жаба...) и глобалном материјализму, треба обратити пажњу на име и порекло празника. Оно што се код нас одомаћило као Дан заљубљених, изворно је Дан Светог Валентина (St. Valentine's day). Сагледавши све наведено у вези са начином прославе и његовом иконографијом, да ли се заиста ради о Валентиновом дану или Дану поклона, Дану комерцијалне љубави? Светитељ тек у имену, далеко од молитвеног помена, и духовне везе што је услов како би један дан био празник. Такође, свети свештеномученик Валентин у Православној цркви прославља се 12. августа (30. јула) док је 14. фебруар посвећен његовом савременику малоазијском светитељу, светом Трифуну, који пострада за Христа 250. године Господње. Стога, празнична атмосфера на дан сећања на мученика (у оба случаја, јер је и свети Валентин пострадао за Христа), једнако је неумесна колико и прослављање „Нове године“ у време Божићног поста, када се човек духом и телом уздржава и што достојније припрема за празник Рождества Христовог. Ако говоримо о пореклу Дана заљубљених, за св. Валентина Римокатоличка црква говори да је венчавао хришћанске парове средином 3. века, што је тада било забрањено, као и остали молитвени обреди хришћана, и да је то био повод за његов излазак на суд и погубљење. Одатле и он као заштитник парова. Ипак, права истина крије се у христијанизацији паганских празника плодности (хеленско-римских). У Античком Риму од 13. до 15. фебруара одржавале су се Лупркалије у част бога плодности Луперкуса (изображаван као полу човек-полу јарац). Према митологији Луперкус (или Фаун) је помагао вучици да одгаја Ромула и Рема, одатле су и Луперкалије биле празник важан за породиље. На почетку фестивала, свештеници Луперци, окупљали су се у пећини за коју се сматрало да је у њој вучица Реа бринула о Ромулу и Рему. Свештеник би жртвовао јариће и псе. Затим би их одрали и огрнути њиховом кожом трчали улицама благо ударајући жене штаповима које су то са радошћу дочекивале, верујући да ће их то учинити плоднима у наредној години. Касније у току дана, све младе жене стављале су папириће са својим именима у једну урну. Градски младићи би затим извлачили имена из урне и са извученом изабраницом оргијали током светковине. Често су се ти парови касније и венчавали. [caption id=

Фебруар 14, 2022 - 12:01

0 12

Дан заљубљених – помен мученику или комерцијализација љубави

Као и већина датума, и овај је сведен на куповање скупих/подразумеваних поклона. Све супротно рачуна се као заосталост, неуспех. Од када су топла реч, мали гест љубави или одвојено време изашли из конкуренције? И када је наступио тренутак да се поклона сетимо само на одређени датум? Ни Спаситеља не прослављамо само на Божић/Васкрс, већ Га се сећамо и прослављамо свакога дана. Ипак, најстрашније, јесте да се Дан бесмислених реклама, извештачених изјава љубави и шаблон дарова изједначава и тиме изругава са великом Тајном љубави – хришћанског брака. Како се ипак не ради само о локалном помодарству (видела жаба...) и глобалном материјализму, треба обратити пажњу на име и порекло празника. Оно што се код нас одомаћило као Дан заљубљених, изворно је Дан Светог Валентина (St. Valentine's day). Сагледавши све наведено у вези са начином прославе и његовом иконографијом, да ли се заиста ради о Валентиновом дану или Дану поклона, Дану комерцијалне љубави? Светитељ тек у имену, далеко од молитвеног помена, и духовне везе што је услов како би један дан био празник. Такође, свети свештеномученик Валентин у Православној цркви прославља се 12. августа (30. јула) док је 14. фебруар посвећен његовом савременику малоазијском светитељу, светом Трифуну, који пострада за Христа 250. године Господње. Стога, празнична атмосфера на дан сећања на мученика (у оба случаја, јер је и свети Валентин пострадао за Христа), једнако је неумесна колико и прослављање „Нове године“ у време Божићног поста, када се човек духом и телом уздржава и што достојније припрема за празник Рождества Христовог. Ако говоримо о пореклу Дана заљубљених, за св. Валентина Римокатоличка црква говори да је венчавао хришћанске парове средином 3. века, што је тада било забрањено, као и остали молитвени обреди хришћана, и да је то био повод за његов излазак на суд и погубљење. Одатле и он као заштитник парова. Ипак, права истина крије се у христијанизацији паганских празника плодности (хеленско-римских). У Античком Риму од 13. до 15. фебруара одржавале су се Лупркалије у част бога плодности Луперкуса (изображаван као полу човек-полу јарац). Према митологији Луперкус (или Фаун) је помагао вучици да одгаја Ромула и Рема, одатле су и Луперкалије биле празник важан за породиље. На почетку фестивала, свештеници Луперци, окупљали су се у пећини за коју се сматрало да је у њој вучица Реа бринула о Ромулу и Рему. Свештеник би жртвовао јариће и псе. Затим би их одрали и огрнути њиховом кожом трчали улицама благо ударајући жене штаповима које су то са радошћу дочекивале, верујући да ће их то учинити плоднима у наредној години. Касније у току дана, све младе жене стављале су папириће са својим именима у једну урну. Градски младићи би затим извлачили имена из урне и са извученом изабраницом оргијали током светковине. Често су се ти парови касније и венчавали. [caption id=

Прочитај више на Пријатељ Божји...