Дозволимо Христу да нас пронађе

На почетку беседе хтела бих да поменем једну занимљиву проповед светитеља Николаја Српског; њен назив је врло интригантан – „Жена као праобраз Христа“. Шта мислите: шта то значи? Жена представља Христа – чудно, зар не? Али ипак, то није нечија оригинална и дрска измишљотина. Сам Господ у Јеванђељу два пута говори о Себи помињући лик жене. У две приче Спаситељ говори о жени имајући притом у виду Самог Себе. Једна од ових прича је прича о жени која је ставила квасац у тесто. И смисао ове приче се, као што знамо из тумачења, састоји у томе да сам Господ ставља небески квасац у људску природу и тако човека чини новим.

И постоји друга прича у којој Господ такође Себе приказује у лику жене. Желела бих да посебно обратимо пажњу на ову причу. То је прича о изгубљеној драхми. Жена која усрдно мете кућу тражећи драхму је управо Христос. Христос нас тражи. А шта је изгубљена драхма? То је човек. Свако од нас је управо ова драхма. Христос тражи баш нас. И као што каже светитељ Николај Српски:

„Ова прича од нас захтева брзу одлуку, јер наш век брзо пролази: да ли ћемо дозволити Христу Који нас тражи да нас пронађе или ћемо се сакрити од Њега док нас смрт не сакрије и од Њега, и од овог света, ишчупавши нас из овог живота. Судбоносно питање гласи: хоћемо ли дозволити или не?“

Заиста, ово је судбоносно питање за сваког човека. И оно није упућено само људима који живе ван Цркве. Сваки човек може лако да се изгуби попут драхме која је пала у смеће или је нестала кроз рупу на поду. На пример, човек може превише да урони у овоземаљске бриге, може нешто да га заокупи, може да се ода страстима – и због тога постаје изгубљена драхма. Духовни свет је близу као и пре, Христос иде поред овог човека, свеци су око њега, благодат се излива. Али сам човек губи осећај блискости духовног света, почиње да живи тако да му свакодневица буде главна. Притом може да настави да обавља своје духовне обавезе, али то више ради по навици: чита зато што тако треба, моли се по бројаницама, али је његова молитва чисто спољашња.

Свети оци често говоре о томе да монаси не треба да се задовољавају само спољашњим мољењем, односно читањем псалама и канона и да је њихово делање Исусова молитва, која представља унутрашње, истинско општење с Богом. На пример, преподобни Василије Пољаномеруљски каже да има монаха који се „по световном обичају држе само појања псалама, читања тропара и канона и задовољавају се само својим спољашњим молитвама. И не разумеју да су нам ове молитве у песмама оци дали на неко време, због наше немоћи и незрелости нашег ума како бисмо, обучавајући се помало, усходили ка истинском мољењу“, односно ка умној Исусовој молитви. Међутим, дешава се да чак и кад се моли Исусовом молитвом човек то чини само наизглед, односно умом изговара речи молитве, а његово срце не учествује у њој.

И тако човек живи као изгубљена драхма, у некој тами. А Христос га за то време тражи, пали светиљку и мете собу. Да ли ће Му човек дозволити да га пронађе? То није тешко. Подједнако лако као што отварамо врата можемо да се отворимо за Господа, и да поново откријемо духовни свет, тако да ћемо у срцу осећати присуство Бога и светаца и сетићемо се зашто живимо.

Господ има много путева. Он може да нам се открије кроз неке речи богослужења. Господ може да нам се открије и кроз сваку заповест коју испунимо, кроз смирење, покајање и самопожртвовање.

Постоји још једно делање у којем нам се Господ такође открива. Ово делање је као нека врата која су врло близу нас. О овом делању говори преподобни Никодим Светогорац:

„Кад читаш Божанско Писмо не гледај да само читаш лист за листом, већ са размишљањем проничи у сваку реч и кад те речи приморају да се удубиш или кад изазову скрушеност или духовну радост и кад испуне твоје срце љубављу, задржи се на њима. То ти се Бог приближава; смирено Га прими отворена срца, јер Сам жели да будеш Његов заједничар. [Тада остави читање и помоли се.]

И ако због тога не испуниш све што треба, односно ако не прочиташ до краја толико и толико страница, не брини се због тога. Јер циљ свих духовних вежбања, укључујући и читања, јесте да се човек удостоји да окуси Бога, и кад ти је то већ дато немаш разлога да се задржаваш на средствима.“

Погледајте како су то дубоке речи! Преподобни Никодим нас доводи пред Бога, као да нам каже: ево, Господ је пред тобом. Он те тражи кроз књигу коју читаш, куца на твоје срце. И немој да читаш тако да само прочиташ све што треба. Нека учествује твоје срце, нека оно чека Господа. И Господ Који је увек с тобом дотаћи ће се твог срца, отвориће ти духовне очи.

И то су једна од оних врата која воде у духовни свет и која су увек отворена за нас. Ако се десило тако да смо због нерада, страсти или непажње изгубили осећај за духовни живот, да смо све почели да чинимо по навици, формално, пред нама је отворен пут ка препороду, ка нашем личном васкрсењу. Почнимо с читања, дубоког и пажљивог. Читајмо као што саветује преподобни Исак Сирин:

„Нека се твој ум удуби у изучавање речи Духа, док твоја душа дивљењем ка Домостроју не буде подстакнута на узвишено разумевање и док се на тај начин не покрене на славословље или душекорисну жалост.“

Наше срце није камен. Није могуће да се не одазива на живе и снажне речи светих отаца у којима дише Свети Дух! Ако читамо с таквим циљем – да ранимо и да пробудимо своје срце, сигурно ћемо то постићи.

Читање заправо није тако једноставна ствар. Наизглед, шта има посебно у томе што отварамо књигу и читамо, добијамо задовољство? Али ако читамо улажући срце, очекујући речи од Бога, читање за нас постаје прави духовни подвиг. Јер да бисмо тако читали књигу позвани смо, као што каже старац Емилијан, да оставимо вољу свог срца и да будемо спремни да испуњавамо вољу Божију. За то је потребан херојски начин размишљања, духовна одважност. Ево шта старац каже:

„Читамо духовне књиге остављајући вољу свог срца, читамо с поверењем, с херојским начином размишљања, као да на известан начин кажемо: ‘Господе, читам Твоју књигу и испунићу све што ми кажеш’.“

Читање је истинско општење с Богом у току којег дајемо Богу своје срце да Он учини с њим оно што хоће. И кад читамо књигу с таквим расположењем Господ у наше срце усађује ревност, жељу за духовним животом и љубав. И читамо управо зато да бисмо стекли такав плод. Читамо зато што не желимо да живимо у дремежу, у тами, већ желимо да наше срце буде живо, да се свом силом обраћа Господу, светлости и животу. И такво читање нас преображава, тако да у нашем срцу може да се запали изузетна љубав према Христу. Код старца Емилијана постоје следеће речи:

„Као што су мученици стремили ка Христу и желели да пронађу неку ватру да уђу у њу и да што пре оду код Господа, тако и ти [читајући духовну књигу] осећаш како се у теби распаљује љубав према Христу.“

Заиста, кад наше срце учествује у читању, очекује речи од Господа, од читања се у нама распламсава мученички дух, храброст, извесно радосно стремљење ка Господу, жеља да све учинимо ради Њега.

И такво темељно и дубоко читање нам помаже да поново пронађемо оно главно што нам је потребно за духовни живот, или да тачније кажемо, за спасење. Односно, помаже да стекнемо жив и срдачан осећај присуства Божијег, стајања пред Богом. Преподобни Јован Лествичник каже да је монах позван да све чини с осећајем срца. Ево шта он пише:

„Монашки живот у погледу дела и речи, помисли и кретања, треба да се проводи с осећајем срца. Ако није тако, неће бити монашки.“

Прави монах ништа не чини без учествовања срца. Он и размишља, и говори, и ради, и чита, и моли се – све с осећајем срца, односно с извесним страхом, осећајем срца да је Велики Бог овде, поред њега, да га гледа. Овај осећај Божијег присуства свуда треба да буде са монахом: у келији, на послушању, у току разговора.

С таквим осећајем су живели свети оци и они су га уткали у своја дела. И ја бих пожелела да нам свети оци постану блиски, да кроз читање примамо од њих овај осећај срца. И да се касније трудимо да сачувамо овај осећај корачања пред Богом и у току свих наших послова, а посебно за време молитве.

У молитви је срдачан осећај стајања пред живим Богом – главна ствар. Чак и ако човек ништа не осећа, ако нема искуства у молитви, ако још нешто недостаје, једно увек може да чини: да се сећа присуства Божијег и да приморава себе да се срцем обраћа Богу као живој личности. Као што је, на пример, то чинио преподобни Нил Калабријски, о којем говори старац Емилијан:

„Преподобни Нил није тражио никакву чулну утеху. Био је чврсто уверен у љубав Божију према њему, веровао је живом вером и познавао је невидљивог Бога као видљивог. Могло се десити да осети да га је Бог оставио, могло му се чинити да га Бог не чује и не види, да не слуша његову молитву, али је свеједно настављао да се моли, зато што је веровао да је Бог овде, поред њега, да је сав вид и слух. Благо ономе ко не види Бога, већ гледа на невидљиво као на видљиво. Тако и ми треба да верујемо у то да нам је Бог близак и да свако време, без обзира да ли спавамо или смо будни, да ли изговарамо молитву или ћутимо, осећамо да је пред нама.

Речи ‘созерцавајући Бога’ значе: знам да је Бог овде. Бог је испред мене, Он је жив. Ако Невидљиви за мене постаје видљив, ако своје послове обављам тако као да Га видим пред собом, ако живим тако као да Га знам, доказујем да заиста волим Бога.“
Ако човек све обавља у таквом духу пред Богом Који је невидљиво присутан, он заиста живи духовним животом. Духовни свет му је близак.

Господ нас тражи као што је жена у причи тражила изгубљену драхму. И као што је она, нашавши изгубљено, позвала све другарице и сусетке да се радују с њом – тако се и Господ радује с анђелима и свецима кад нас нађе, кад види да смо поново окренули своје срце према Њему.

И хајде да дозволимо Господу да нас пронађе – кроз читање дубоких књига светих отаца обнављајмо у својој души осећај Његове блискости и чувајмо овај осећај у својој молитви и у свему што радимо.

Игуманија Домника (Коробејникова)

 pravoslavie.ru