Дух унинија – узроци, последице и средства против њега (други део)
“Kо је свезан тугом, тај је побеђен страстима јер је туга последица неуспеха неке телесне жеље а жеља се повезује са сваком страшћу. Онај ко је победио страсти тај не упада у тугу. Kако се болесник распознаје по боји лица тако онога ко је везан страстима разобличава туга. Kо воли овај свет тај ће много туговати. А ко не брине о томе шта је у свету тај ће се увек веселити.” - Свети Нил Синајски
Прочитај први део >>> (овде)
Од чега униније и његове последице настају
Униније настаје од неповерења према Богу, тако да се још може рећи да је то плод маловерја. Али шта је то неповерење према Богу и маловерје? Оно не настаје само од себе, ниоткуда. Оно се јавља као последица тога што човек превише верује себи, и има превише високо мишљење о себи. И што више човек верује себи то мање има поверења у Бога. А уздање у себе више него у Бога је – најјаснији знак гордости.
Први корен унинија – гордост
И зато је према речима преподобног Антонија Оптинског “очајање је последица гордости”. Ако од себе очекујеш све најгоре онда никада нећеш очајавати и само ћеш се смиривати и мирно кајати”. “Очајање је разобличитељ неверја које је присутно у срцу: човек који се узда и верује у себе неће покајањем устати из греха” (свети Теофан Затворник). Чим се у животу гордељивца деси нешто што разобличава његову немоћ и неоснованост поверења самом себи он одмах почиње да очајава и упада у униније.
А то може да се деси из најразличитијих узрока: од самољубља или зато што нешто не бива по нашем, као и од сујете, када човек види да се њему равни користе великим предностима у односу на њега; или од притешњених животних околности, како о томе сведочи преподобни Амвросије Оптински.
Човек који је смирен и верује у Бога зна да се тим непријатним околностима испитује и укрепљује његова вера, као што се учвршћују мишићи спротисте на тренинзима; он зна да је Бог поред њега и да Он неће ставити на његова плећа искушење које не може да поднесе. Такав човек који се узда у Бога никада не упада у униније чак и у веома тешким животним околностима.
Горедљивац који се узда у себе чим се нађе у тешким околностима, које сам нема снаге да промени, одмах упада у униније мислећи да ако он не може да исправи то што се десило то онда значи да нико други не може; још притом тугује и гневи се због тога што су му те околности показале његову сопствену слабост, што гордељив човек не може мирно да поднесе.
Управо због тога што су униније и очајање последица и у одређеном смислу демонстрација неверја у Бога један од светитеља је рекао: “У тренутку очајања знајте да вас Господ не оставља већ ви Њега!”. Дакле гордост и маловерје су неки од главних узрока унинија и очајања али далеко од тога да су и једини.
Преподобни Јован Лествичник говори о две основне врсте очајања које настају из различитих узрока: “Постоји очајање које се јавља као последица многих грехова, обремењене савести и неиздржљиве туге, када се душа због мноштва рана, погружава и због њиховог великог броја утапа у дубину безнађа. Али постоји очајање и друге врсте, које се јавља због гордости и преузношења, када они који су пали мисле да нису заслужили свој пад… Прво исцељују уздржање и нада; а од другог – смирење и неосуђивање никога”.
Други корен унинија – незадовољеност страсти
Дакле, што се тиче друге врсте очајања, које настаје од гордости, показали смо у тексту више какав је његов механизам. А шта се подразумева под првом врстом које настаје “од великог броја грехова”? Та врста унинија како тврде свети Оци настаје онда када нека страст није задовољена. Kако пише преподобни Јован Kасијан, униније се “рађа од незадовољене жеље неке користи, када неко види да је изгубио наду замишљену у сопственом уму да добије неке ствари”.
На пример, човек који страда од преједања, и болује од чира или дијабетеса, биће у унинију зато што не може да се наслађује жељеном количином хране или различитим укусима; себичан човек – због тога што не може да избегне трошење новца и тако даље. Униније прати практично све незадовољене греховне жеље, уколико их се човек не одрекне из овог или оног разлога. И зато преподобни Нил Синајски каже:
“Kо је свезан тугом, тај је побеђен страстима јер је туга последица неуспеха неке телесне жеље а жеља се повезује са сваком страшћу. Онај ко је победио страсти тај не упада у тугу. Kако се болесник распознаје по боји лица тако онога ко је везан страстима разобличава туга. Kо воли овај свет тај ће много туговати. А ко не брине о томе шта је у свету тај ће се увек веселити.”
По мери повећања унинија у човеку конкретне жеље губе своје значење и остаје душевно стање које је отисак управо тих жеља, које нису могле да буду испуњене. Тада се како сведочи преподобни Јован Kасијан “подвргавамо таквој туги да не можемо са уобичајеном пријатношћу да поздравимо пријатне особе и наше рођаке, и шта год да нам они кажу у неком пристојном разговору све ће нам се чинити прекомерним и нећемо им дати пријатан одговор када су сви делови нашег срца испуњени горчином”. И зато је униније као блато: што се човек више погружава у њега, то му је теже да се извуче из њега.
Остали корени унинија
У тексту горе су описани узроци који подстичу униније код неверујућих и маловерних људи. Међутим униније напада и верујуће људе, иако мање успешно. Али то је већ из других разлога.
О тим узроцима детаљно пише свети Инокентије Херсонски:
“Има много извора унинија – и спољашњих и унутрашњих. Kао прво, код душа које су чисте и близу савршенства униније може да настане као последица тога што их је Божија благодат привремено напустила. Стање благодати је најблаженије. Али да онај који се налази у таквом стању не би сматрао да је оно последица његових сопствених савршенстава благодат се понекад удаљује остављајући свог љубимца самом себи. Тада се светој души чини да је усред дана наступила поноћ: у души се јавља тама, хладноћа, мртвило и заједно с тим униније.
Kао друго, униније како сведоче људи који имају искуства у духовном животу, дешава се од деловања духа таме. Немајући могућност да прелести душу на путу ка небу овоземаљским добрима и задовољствима, непријатељ спасења се обраћа супротном средству и наводи на душу униније. У таквом стању душа бива као путник, одједном прекривен маглом и облаком: не види ни оно што је испред ни оно што је иза; не зна шта да ради; губи бодрост и упада у недоумицу.
Трећи извор унинија је наша пала, нечиста природа умртвљена грехом. Докле делујемо по самољубљу, испуњени духом света и страстима, дотле је наша природа весела и жива. Али промените животни правац; сиђите са широког пута овога света на узани пут хришћанског одрицања, почните са покајањем и сопстевним исправљањем – тог трена ће се у вама отворити празнина, духовна немоћ, осетиће се умртвљеност срца. Док душа не успе да се испуни новим духом љубави према Богу и ближњему, дотле је дух унинија, у мањој или већој мери, за њу неизбежан. Овој врсти унинија се најчешће подвргавају грешници после сопственог обраћења.
Четврти уобичајени извор духовног унинија је недостатак, а тим пре престанак одређене делатности. Преставши да употребљава своје снаге и способности душа губи живост и бодрост, постаје јалова; претходна дела јој сада причињавају незадовољство и досаду.
Униније може да настане и због различитих тужних случајева у животу: смрти сродника и вољених особа, губитка части, достојанства и других несрећних околности. Све је то по закону наше природе повезано са непријатношћу и тугом; али по закону те исте природе та туга треба да се смањује временом и нестане потпуно када јој се човек не предаје. У противном случају се формира дух унинија.
Униније може да се јави и од неких мисли, посебно мрачних и тешких, и када се душа превише преда сличној мисли и не гледа на ствари у светлости вере и Јеванђеља. Тако на пример човек може лако да упадне у униније од честог размишљања о неправди која влада у свету, о томе како праведни овде страдају а непоштени се довијају и добро им је.
Kоначно, извор душевног унинија могу да буду разна болесна телесна стања, а посебно неких његових делова.
Kако се борити са унинијем и његовим последицама
Велики руски светитељ преподобни Серафим Саровски је говорио: “Треба се удаљавати од унинија и трудити се имати радостан дух, а не тужан. Према Сираху “туга је многе убила, а од ње нема користи” (Сир. 31, 25)”.
Али како се удаљити од унинија?
Сетимо се на почетку чланка поменутог несрећног младог бизнисмена, који током многих година не може ништа да уради са унинијем које га не напушта. Он се на свом искуству уверио у истинитост речи светог Игњатија (Брјанчанинова): “Овоземаљске забаве само заглушују тугу; оне је не искорењују: мало је ућуте и туга одахнувши и као да је укрепљена тим одмором почиње да делује још јаче”. Сада је дошло време да кажемо нешто детаљније о тој посебној животној оклоности тог бизнисмена, коју смо раније прећутали. Његова жена је дубоко верујућа и ослобођена је те мрачне туге којом је обавијен живот њеног мужа. Он зна да је она верница, да одлази у цркву и чита православне књиге, као и то да она нема “депресије”. Али свих тих година колико су њих двоје заједно њему ни једном није дошло у главу да повеже те чињенице и покуша и сам да иде у цркву, да прочита Јеванђеље …Он као и раније редовно иде код психолога, добија краткотрајно олакшање али не и исцељење.
Kолико људи постају изнемогли од те душевне болести не желећи да поверују да је исцељење – сасвим поред њих. И тај бизнисмен је нажалост један од њих. Желели бисмо да напишемо да се једног предивног дана он заинтересовао за веру која његовој жени даје снагу да се не преда унинију и сачува животну радост. Али авај, то се још није десило. И дотле ће он остати убројан у оне несрећнике за које је свети Димитрије Ростовски рекао: “Нема код праведника туге која се не би претворила у радост, као ни код грешника радости која се не би претворила у тугу”.
Али ако би се одједном тај бизнисмен обратио ризници православне вере шта би он сазнао о свом стању и какве би методе исцељења добио?
Сазнао би између осталог да у свету постоји духовна реалност и да делују духовна бића: добра – Ангели и лоша – зли духови. Последњи по својој злоби теже да причине што је могуће већу штету човековој души и да га одврате од Бога и од пута ка спасењу. То су непријатељи који се труде да убију човека како духовно тако и телесно. Они користе разне методе за остварење тог свог циља а међу њима је најраспрострањенија – убацивање људима одређених мисли и осећања, па тако и помисли унинија и очајања.
Њихова лукавост се састоји у томе што се зли духови труде да убеде човека да су то његове сосптвене мисли. Неверујући или маловерни човек је потпуно неприпремљен за такву саблазан и не зна како да се односи према таквим мислима већ их заиста прихвата као соспствене и следећи их све је ближе погибији – исто као и путник у пустињи који прихвата фатаморгану као истинито виђење, почиње да је прати и све даље одлази у дубину безживотне пустиње. Верујући и духовно искусан човек зна за постојање непријатеља и за његову лукавост, уме да распознаје његове помисли и да их одсеца, па самим тим и да се успешно супротстави злим духовима и победи их. Човек у унинију није онај који повремено има помисли унинија, већ онај који је њима побеђен и не бори се. И супротно томе, није ослобођен од унинија онај ко никада није имао такве помисли – таквих људи нема на земљи, већ онај који се с њима бори и побеђује их.
Свети Јован Златоусти је говорио: “Страшно униније је штетније од сваког другог демонског дејства, јер демони ако неким владају онда је то преко унинија”. Али ако је човека дубоко поразио дух унинија, ако су демони добили такву власт над њим, значи да је сам човек урадио нешто што им је дало такву власт над њим. Горе у тексту је већ речено да је један од узрока унинија код неверујућих одсуство вере у Бога и сагласно томе одустсво живе везе с Њим, Извором сваке радости и добра. Али и одсуство вере је нешто што је ретко кад природно за човека.
Веру у човеку убија нераскајани грех. Ако човек греши и не жели да се каје онда он раније или касније неузбежно губи веру. И супротно томе, вера васкрсава у искреном покајању и исповедању грехова. Неверујући сами себе лишавају два најефикаснија начина борбе са депресијом – покајања и молитве. “Молитва и непрекидно размишљање о Богу искорењују униније”, пише преподобни Јефрем Сирин. Треба да наведемо списак основних средстава борбе са унинијем, којима располаже хришћанин.
О њима говори свети Инокентије Херсонски:
“Без обзира због чега настаје униније, молитва је увек прво и последње средство против њега. У молитви човек стаје директно пред лице Божије: јер ако стане на сунце и не може а да се не озари светлошћу и да не осети топлину, тим су пре духовна светлост и топлота директне последице молитве. Поред тога, молитвом се привлачи благодат и помоћ свише, од Духа Светог, а где је Дух Утешитељ тамо нема места унинију, тамо је и сама туга сладост.
Читање и слушање речи Божије, посебно Новог завета је такође снажно средство против унинија. Спаситељ није узалуд призивао к Себи све уморне и натоварене обећавајући им мир и радост. Ту радост Он није понео са Собом на небо већ ју је у потпуности оставио у Јеванђељу за све тужне и оне у унинију.
Јеванђеље је за све тужне и оне у унинију. Kо се испуњава јеванђелским духом тај престаје да тугује: јер дух Јеванђеља је дух мира, успокојења и радости.Богослужења, а посебно свете тајне Цркве су такође велики лек против духа унинија јер у Цркви, као у дому Божијем, за њега нема места; тајне су све усмерене против духа таме и слабости наше природе, посебно тајна исповести и Причешћа. Скидајући са себе тежину грехова путем исповести душа осећа лакоћу и бодрост, а примајући у Евхаристији Тело и Kрв Господњу осећа оживљење ирадост.
Разговори са људима који су богати хришћанским духом је такође средство против унинија. У разговору ми мање или више излазимо из мрачне унутрашње дубине у коју се душа погружава због унинија; поред тога, разменом мисли иосећања у разговору са таквим људима, осећамо од њих неку снагу и животност која је тако потребна у стању унинија.
Размишљање о утешним стварима – јер мисао у стању унинија или уопште не делује или кружи око тужних ствари. Да би се избавили од унинија треба себе приморати да се мисли о супротном.
Бављење неким физичким радом такође одстрањује униније. Нека човек у унинију почне да ради, чак и не желећи; нека настави да ради чак и безуспешно; од кретања оживљава најпре тело а потом и дух и човек почиње да осећа бодрост; мисли се у току рада неприметно одвоје од ствари које наводе чоевка на тугу, а то већ много значи у стању унинија”.
Молитва
Због чега је молитва најделотворније средство против унинија? Из много разлога. Kао прво, када се у време унинија молимо самим тим се боримо против злог духа који покушава да нас убаци у то униније. Он то чини ради тога да бисмо очајавали и одступили од Бога, то је његова замисао; када се с молитвом обраћамо к Богу кидамо све непријатељске лукавости показујући да нисмо упали у његову замку већ, напротив, користимо његове замке да бисмо појачали везу са Богом коју је зли дух покушао да прекине.
Kао друго, пошто је униније у већини случајева последица наше гордости онда молитва помаже да се исцелимо и од те страсти, то јест она извлачи из земље сам корен унинија. Јер свака смирена молитва Богу за помоћ –чак и најкраћа као “Господи помилуј!” значи да признајемо своју слабост и ограниченост и почињемо да верујемо Богу више него себи. И зато свака таква молитва чак изговорена на силу представља ударац за гордост, сличан удару огромног клатна које руши зидове старих кућа.
И коначно, треће и најважније: молитва помаже зато што представља обраћање к Богу Kоји Једини заиста може да помогне у свакој чак и најбезизлазнијој ситуацији; Он Једини има снагу да пружи истинску утеху и радост и слободу од унинија”.
„Господ нам помаже у тугама и искушењима. Он нас ослобађа од њих и даје нам снагу да их лако прескачемо а да их чак ни не приметимо. Ако будемо са Христом и у Христу онда нас никаква невоља не може смутити а радост ће испунити наше срце тако да ћемо се радовати и у невољама и у време искушења.” (преподобни Никон Оптински)
Kоје молитве треба читати против унинија?
Неки саветују да се треба молити ангелу чувару који је увек невидљиво поред нас, спреман да нас подржи. Други саветују да треба читати акатист Исусу Сладчајшему. Такође се саветује да се много пута узастпоно изговори молитва “Богородице Дјево радујсја”, надајући се да ће Господ ради молитава Мајке Божије дати мир нашој души.
Али посебну пажњу заслужује савет светог Игњатија (Брјанчанинова), који је препоручио да се за време унинија понављају ове речи и молитве:
“Слава Богу за све”.
“Господе! Предајем се Твојој Светој вољи! Нека буде Воља Твоја”.
“Господе! Благодарим Ти за све што Ти је угодно да ми пошаљеш”.
“Одиста примам по делима мојим; помени ме Господе у Царству Твоме”.
Свети Оци су приметили да је човеку посебно тешко да се моли у стању унинија. И зато не могу сви одмах да испуњавају велика молитвена правила већ свако може да изговара те кратке молитве на које је указао свети Игњатије. Што се тиче невољности за молитву у унинију и очајању треба схватити да тај осећај не долази од нас већ га је зли дух убацио у нас посебно с тим циљем, да би нас лишио тог оружја којим можемо да га победимо. Свети Тихон Задонски овако говори о тој невољности за молитву у стању унинија:“Саветујем ти следеће; убеђуј себе и принуђуј на молитву и на свако добро дело, чак и ако то не желиш. Kао што људи бичују лењог коња да би ишао и трчао тако и ми треба да се принуђујемо на свако добро дело а посебно на молитву. Видевши такав наш труд и старање, Господ ће нам дати радост и усрдност”. Од четири фразе које је предложио свети Игњатије, две су захвалне. О томе, због чега је њих дао, он сам објашњава:“Посебно се благодарењем Богу одгоне тужне помисли; при наиласку таквих помисли благодарење се изговара једноставним речима, са пажњом и често – док се у срцу не осети мир. У тужним помислима нема никаквог смисла: оне не избављају од невоља, не доносе никакву помоћ, само растројавају душу и тело. Значи оне су од злих духова и треба их одгонити од себе… Благодарење најпре умирује срце, потом му доноси утеху, а напослетку и небеску радост – залог, предукус вечне радости”.
У време очајања зли духови човеку убацују мисао да њему нема спасења и да његови греси не могу бити опроштени. То је највећа демонска лаж!
“Нека нико не говори: “Много сам се огрешио, нема ми опроштаја”. Kо тако говори, заборавља на Онога Kоји је доашо на земљу ради страдалника и рекао: “…бива радост пред Анђелима Божијим за једног грешника који се каје” (Лк. 15, 10) и још: “Ја сам дошао да позовем не праведнике, већ грешнике на покајање” (Лк. 5, 32)“, учи преподобни Јефрем Сирин. Док је човек жив за њега заиста постоји могућност да се покаје и добије опроштај грехова колико год они тешки били и да добивши опроштај измени свој живот, испуни га радошћу и светлошћу. Зли духови покушавају да лише човека те могућности убацујући му помисли очајања и самоубиства – јер је покајање немогуће после смрти.
Тако да “нико од људи који су чак дошли до крајњег степена зла не треба да очајава, чак и ако су задобили навику и ушли у природу самог зла”. (Свети Јован Златоусти)
Свети Тихон Задонски објашњава да искушење унинијем и очајањем чини хришћанина пажљивијим и искуснијим у духовном животу. И “што дуже траје” такво искушење, “то ће оно донети души већу корист”.
Православни хришћанин зна да колико је туга тежа од свих других искушења толико ће већу награду добити они који су је поднели с трпљењем. У борби са унинијем се дарује највећи венац. И зато “нећемо бити у унинију када нам се шаљу горчине и невоље већ ћемо се напротив радовати јер идемо путем светих”, саветује преподобни Јефрем Сирин.
Бог се увек налази поред сваког од нас и не дозвољава злим духовима да поразе човека унинијем онолико колико би они хтели. Он нам је даровао слободу и Он се такође брине о томе да нам тај дар нико не одузме. Тако да човек у сваком тренутку може да се обрати Богу за помоћ и принесе покајање. Уколико човек то не ради – то је његов избор, зли духови сами нису у стању да га на то принуде.
У закључку желимо да приложимо молитву коју је саставио свети Димитрије Ростовски за људе који страдају од унинија:
Боже, Оче Господа нашег Исуса Христа, Оче доброте и сваке утехе, Kоји нас тешиш у свакој нашој невољи! Утеши свакога ко је у невољи, ко тугује, очајава опетерћен духом унинија. Јер сваки човек је створен рукама Твојим, умудрен премудрошћу, узвеличан десницом Твојом, прослављен добротом Твојом…
Али посећени смо сада Твојом Очинском казном, краткотрајним невољама!
Ти састрадално кажњаваш онога кога љубиш и милујеш и гледаш на њихове сузе! Дакле, казнивши помилуј и утоли тугу нашу; пошаљи нам милост Твоју, дивни у светима Владико, Непостижни у судбама Господе и благословени у делима Твојим у векове векова. Амин.
Превод са руског: др Радмила Максимовић
Извори: СПЦО Луцерн, Православие.ру, Манастир Лепавина
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!