Духовна смрт детета

Јутро је. Клијент је дошао на сесију. После дуге паузе, као одговор на моје питање, говори:

• Не знам шта желим, не разумем самог себе.

Касно вече. Дугачки хол огромног трговачког центра. Млада жена за собом вуче уморног четворогодишњег малишана. Ноге му се саплићу. Жали се: „Мама, уморан сам, ‘оћу кући…“, жали се, но све некако млитаво, вероватно се и не нада да ће га послушати. Мама, ослободивши се маркираних пакета из скупих женских бутика, наглим потезом руке поставља сина насупрот себе и љутито му се уноси у лице:

• Никога не занима, шта ти хоћеш! Мало ли је тога, шта ти хоћеш! Престани већ једном да ме смараш!

Вероватно су и њој у детињству тако викали у лице, да њена осећања и жеље никога не занимају, нити шта вреде.

Вероватно ни на њено стање у детињству нико није обраћао пажњу, нико није узимао у обзир њен умор или друге неспопсобности да нешто разуме, одлучи, уради.
Вероватно је и она, не једном сусревши се с родитељским укорима и раздражењем, силом прилика научила како да свој бол смести у најудаљенији угао своје душе, како га не би примећивала, и да некако изађе на крај са тим својим животом, у коме не желе да те схвате.
Вероватно је морала дуго да учи како да поред бола не примећује и сва друга своја осећања. На крају је научила да се боји својих осећања, а заједно са осећањима и својих машти, жеља и потреба.

Вероватно је дуго учила како да потпуно заборави на себе, ту истинску себе, која зна шта је радује и која, исту ту радост, уме да дели са многима.

Борила се да преживи. И сада предаје даље ту штафету са тим како заборавити себе и преживети у условима, када на тебе не обраћају пажњу, када те не слушају и не разумеју. Оно чему се научила, то и предаје сину.

Да би једном његов план преживљавања без осећања достигао свој циљ, и он се превратио у човека, који ће исто тако једно ујутро на сесији рећи:  – Појма немам шта желим.

Нажалост, таквих је историја у животу веома много, било их је одувек и посвуда. Карен Хорни пише: „Како човек може да изгуби себе? Таква неприметна, несвесна и невероватна предаја често почиње у раном детињству, када наступа душевна смрт, пошто дете не прихватају онаквог какав је на самом делу, не воле га и на све начине критикују све његове спонтане пројаве. „О да, они га воле!“, но само желе, или чекају од њега, да постане другачији! А значи, да га не могу просто прихватити као таквог. С временом и само дете почиње да верује у то и да на крају крајева то прихвата као неоспориву истину. Он се истински одрекао самог себе. И ту није толико важно, да ли се дете подчињава или протестује, затвара ли се у свој свет или нешто друго чини, – важно само његово понашање, које је удобно његовим родитељима.  Ако он све то чак и примети, помисао ће му говорити да је то сасвим нормално. Све то изгледа сасвим пристојно, зато што све происходи непримјетно, непроизвољно, а често и анонимно“.

poznajsebe