Будите задовољни оним што имате

1.Тим. 6, 8

У ове тмурне, новембарске, дане затекнем себе често у некаквом незадовољству и тегобним мислима. Некад су ми јутра освањивала ведра и радосна, пуна знатижеље и радосног ишчекивања, а сад ми се често чини да се уморнији дижем него што сам претходне ноћи на починак пошао. Ништа ми се не да и мало шта ми од руке иде.

Срећем и друге и са њима мање више иста искуства дијелим. Сви смо нешто незадовољни; свима нам нешто фали и смета. Велимо да нам ништа слатко није као некада; цвијеће нам не мирише а ни воће онај укус нема. Па говоримо: „Шта је то, те су нам пређашњи дани бољи од ових“? (Проп. 7, 10) На све се жалимо, растанемо се да би сваки по старом наставио и у кругу се вртио.

И, наједном, деси се да ме нечија истинска несрећа поведе у неку од овдашњих болница, гдје се страшне људске драме одвијају, па се онда пренем и прекорим себе за своју малодушност и незахвалност. Послије тога, и за извјесно вријеме, око себе све ствари друкчијим видим и свака ми се у свом новом свјетлу прикаже.

Тако бих свакоме оном, ко себи мира ни спокојства не може наћи, савјетовао да чим осјети да су му се животне енергије срозале, и да му се живот онемилио, пође до једне од тих болница, да се тамо сретне с неким ко се за свој голи живот грчевито бори, па кад у вреву градску поново зарони, да хвали Бога што му свако добро даје и здравље дарива.

Кад о свему мало размислим, и кад сам спреман да то признам, увиђам да су ствари онакве какве су вазда биле, само што се ми неумитно мијењамо. Срећа и несрећа унутра је у нама, само је питање чему се ми више приклањамо. Видим да је наш проблем што ми тешко постижемо равнотежу а још теже одређујемо правилну мјеру стварима. Неки ми се жале па кажу, да није ствар у нашем избору јер смо, веле, стављени у машину која нас немилосрдно меље, као онај јадни коњ, у Ракићевој пјесми, који је упрегнут да до у бесконачност полугу долапа вуче и заједно с њом до у бескрај у кругу се врти и окреће. На сличан начин, већина од нас упрегнута је у исцрпљујуће и самоубиствено аргатовање; људи по мраку журе на посао, с мраком и умором, исцијеђени, грабе нервозно својим кућама. Поставили су себи своје животне циљеве: ово да постигну, оно да купе, треће да стекну, четврто да отплате, и тако редом. Надају се послије љепшем животу и смирењу. Међутим, сваки нови дан нове захтијеве поставља и потребе налаже. Тако томе краја нема и конац се не види.

Зато нам је нужно да сачувамо мало своје личне слободе и да одредимо праву мјеру и значај стварима. Чини ми се да сваки онај ко са Мамоном у савез неће и своју душу не залаже, може остати свој и радост живота осјећати. Неопходно је да сваки застане и кроз душу своју пребере шта му је важно а шта важније, без чега може а без чега, заиста, не може. Златна средина, како мудри народ савјетује. Сачувај ме, Боже, од превелике оскудице, да се не поколебам, али ме не дај ни у богатство, да се не осилим и душу погубим. Као што се Премудри Соломон моли Богу овим ријечима: „Таштину и ријеч лажну удаљи од мене; сиромаштва ни богатства не дај ми; храни ме хљебом по оброку мом. Да не бих, наједавши се, одрекао се тебе и рекао: Ко је Господ, или, осиромашивши, да не бих крао и узалуд узимао име Бога својега“. (ПрС, 30, 8-9)

„Боље је мало са страхом Господњим него велико благо с немиром; боље је јело од зеља гдје је љубав него од вола угојена гдје је мржња“; (ПрС, 15, 16-17) Бољи је залогај хљеба с миром него кућа пуна поклане стоке са свађом“ (Приче, 17, 1), вели нам Премудри Соломон. Свако од нас ће да каже како то он и сам зна, и да је то тако очигледно, па ће онда и даље да продужи по старом. Но чујмо шта нам свети апостол Павле вели: „Побожност јесте велики добитак кад смо задовољни оним што имамо. Јер ништа не донијесмо на свијет; јасно је да ништа не можемо ни однијети. А кад имамо храну и одјећу, будимо овим задовољни. А који хоће да се богате, упадају у искушење и замку, и у многе луде и погубне жеље, које гурају људе у пропаст и погибао. Јер је коријен свих зала среброљубље којему неки предавши се застранише од вјере и навукоше на себе муке многе“. (1. Тим. 6, 6-10) Кад нас савјетује, апостол Павле полази од себе, јер је он научио да буде задовољан с оним што има. „Знам и понизити се, знам и изобиловати – вели; у свему и свачему навикох: и сит бити и гладовати, и изобиловати и оскудјевати. Све могу у Христу који ми моћ даје“. (Флп. 4, 11-13)

Иза наше узнемирености и забринутости стоји, уствари, наша маловјерност и јалов људски покушај да све проблеме ријешимо својом слабачком снагом и умијећем. Апостол Павле упућује наше мисли на Бога кад нам вели: „Не будите среброљубиви, будите задовољни с оним што имате, јер је он рекао: Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити. Тако можемо смјело говорити: Господ је мој помоћник, и нећу се бојати“. (Јевр. 13, 5-6) Јер толико пута Господ нас опомиње да се не бринемо душом својом шта ћемо јести или шта ћемо пити ни за тијела своја у што ћемо се обући јер зна Он да нама треба све ово. Бог нас упућује да погледамо на птице небеске које не сију и не жању нити сабирају у житнице своје па их Отац небески храни. Или, да погледамо кринове у пољу како расту, не труде се нити преду а ни Соломон, у свој слави својој не обуче се као један од њих. „Па кад траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одијева, а камо ли вас, маловјерни. Него иштите најприје Царство Божије, и правду његову, и ово ће вам се све додати“. (Мт. 6, 25-33)

Нека би нам Господ Бог наш помогао да се смиримо и уравнотежимо и бисер његовог благослова у себи пронађемо, да бисмо мирни и задовољни проводили земаљске дане своје и Царство Његово у себи осјећали.

Василије ПpoтaТомић