Духовни корени душевних болести

Свака болест има духовне корене, али их је понекад тешко препознати. Неуроза је специфична болест међу другим психичким и соматским обољењима, јер служи као својеврстан морални барометар. Очигледна је њена веза са облашћу духовног. Само настајање болести, као последица душевних потреса и гриже савести, може бити моментално. Тешкоће које су настале у откривању узрока који доводе до појаве неуроза настале су првенствено зато, што је већина научника и лекара покушавала и даље покушава да уздајући се само у своје снаге без Божије помоћи и вере у Христа реши овај дубоки проблем. Или се потпуно негира духовност пацијента или се акценат ставља уместо ње на образовање и ерудицију. Истраживања научника овог кова можемо упоредити са трчањем у круг. Такав рад неће уродити плодом. Успут да напоменем, да су по мом мишљењу многе последице духовне болести код човека који болује од неурозе тачно откривене. Ми смо већ напомињали о патологији процеса самопознања, „неуротском“ начину размишљања и специфичностима емоционалног реаговања. Међутим, првобитно је дошло до промене у овим особинама на духовном нивоу, па тек онда се то на неки начин одразило и на душевни живот човека. При томе, све што смо сада управо рекли се не односи само на неурозе, већ и на ширу групу поремећаја, такозвану „малу“ психијатрију (формирање карактерних особина, настајање психопатских случајева и сл.) Жеља нам је да међу научницима, укључујући лекаре и психологе, буде више православних верника. Јер човекова истраживачка активност је ограничена његовим погледом на свет. Господе, дај нам мудрости и снаге да лечимо душевне болести у славу Твоју! Неурозе (посебно неки њени облици: опсесивна стања и фобични страхови) могу бити и последица демонске опседнутости. Како се иначе може објаснити неодољива жеља да се неколико десетина пута на дан перу руке или пребројавају дугмад на одећи пролазника и сл.? При томе оболели ужасно пате због свог стања. Осећају га као терет, али ништа нису у стању да промене. Треба рећи, да се и медицински израз опсесија, која означава различите појаве компулзивних (неконтролисано понављаних принудних активности), преводи као бесомучност. У својој књизи „Пут ка светости“ Епископ Варнава (Бељајев) пише:“ Мудраци овога света, који не признају постојање ђавола, не могу да објасне настанак и постојање бесомучног понашања. Међутим, Хришћанин, који се директно сусреће са силама таме и води понекад и опипљиву борбу са њима може да им докаже постојање демона. Помисли, које су се неочекивано појавиле, наваљују као бура на онога ко жели да се спасе и не дају му ни тренутак предаха. Али, претпоставимо да се ради о искусном подвижнику. Он се наоружава снажном и непрестаном Исусовом молитвом. Тако започиње, и продужава се борба, чији исход је непознат. Човек јасно схвата које су помисли његове, а које убацује непријатељ – ђаво. Али, далеко је до победе. Непријатељ рода људског често нашаптава помисли које, уколико им човек допусти приступ и прихвати их, неће одступити. Подвижник не попушта и наставља да моли Бога за помоћ. И баш у тренутку, када се човеку учини да ће борба заиста трајати бесконачно и када почне да сумња да уопште може постојати на земљи место мира без оваквих мислених мука, одједном, неочекивано и изненада помисли ишчезавају. То значи да га је посетила благодат и да су демони одступили. По човековој души се разлива светлост, мир, тишина, познање, чистота. Неко ће можда поставити питање дешавају ли се психички поремећаји и код Хришћана? Да, дешавају се. Јер на свету не постоје људи који су имуни од греха. Међутим, православни Хришћани се моле Господу да их помилује, и прибегавају Светим Тајнама Исповести и Причешћа, које лече душу. И милостиви Господ прима покајнике, исцељује њихова срца и дарује им душевни мир. Лекар, као што знамо, није у могућности да бира своје пацијенте. Већину наших пацијената сачињавају неверници, као и они који не признају истинитог Бога (било да су то незнабошци или новопагани). Знатан број чине и они који траже Истину. Управо зато психотерапеут има велику одговорност и као лекар и као човек. Његов задатак је да помогне пацијенту, кога притискају болести и конфликти, размирице и оскудица. За лекара који се посветио психотерапији (такви специјалисти лече неурозе) важно је да сам поседује духовне вредности, којима би се управљао у своме раду са пацијентима. Ако не поседује своју (наглашавамо – Православну) духовну образованост и искуство, он неће моћи да разликује објективне (психосоцијалне) и биолошке узроке настајања болести од суштинских, условљених неверјем и недуховношћу. Уколико на разговор дође човек, чија душа жели да пронађе Господа, православни лекар је дужан да му у томе помогне. Међутим, лекар не може да замени улогу свештеника. Његово је да га припреми за сусрет са свештеником. Понекад је улога лекара да буде својеврстан „штит“, који би сачувао пацијента од пада у још већа искушења и грехе (блуд, алкохол, самоубиство). Протојереј Григорије Дјаченко је у једној од својих богословскопоучних књига за вернике, која је издата почетком XX века и сада доживела ново издање, написао пар редова којима се указује на суштину улоге лекара у лечењу душе (православне светоотачке психотерапије). Ево шта пише прот. Григорије Дјаченко. „Исповедајте један другом своје грехе“ –каже Св. апостол Јаков. Шта испуњавамо ми од ове заповести? Говоре нам, да је довољно исповедити се Богу у Светој Тајни Покајања. То је неоспорно тачно – да би се очистили од греха. Али, поред тога ви ћете увидети да човек у својој бити осећа потајну и неодољиву потребу да га саслуша непосредно и човек. Свет види само спољашњу и површну страну нашег живота, која му се увек приказује у лепшем светлу. Али, има тренутака, када је потребно да се разоткрије права стварност и покаже суштина таквог живота и да бар неко, ко је нама сличан сазна шта стоји иза наших потреба и искушења. Не тера нас на то наша отвореност, већ дубока потреба да будемо схваћени, олакшани у болу и утешени; зар не знамо и сами колико су делотворна и душекорисна оваква признања? Зар не знамо да нека искушења са којима се сусрећемо, неодређена и узнемирујућа, губе своју снагу и привлачност већ само када се уобличе у речи? Зар не знамо колико нам може улити снаге и пружити утехе срце, које жели да нас саслуша и разуме. Да ли ће такво срце пронаћи и код тебе, брате? Да ли ће пронаћи милосрђе, које је спремно да га саслуша до краја и не ода никоме његово признање? Да ли ће пронаћи ту озбиљну пажњу, која је свакоме потребна и која сама по себи улива поверење? Нажалост, данас Хришћани чине мањину психијатара и психотерапеута. Сматрамо, да је то један од узрока малог броја излечења код неуроза. Психотерапија, која данас броји око хиљаду психокорективних техника, покушава да променом методе помогне души која страда. Али, квалитет се не постиже квантитетом. До истинског излечења душе може доћи само кроз покајање, које захтева духовне напоре и није уобичајено за већи део наших савременика (укључујући и лекаре). Везано за ову проблематику постаје јасно, зашто различити рационални и емоционални терапеутски третмани врло мало помажу и постижу ефекат ограниченог трајања. Да резимирамо све ове мисли у неколико речи: истински корисна и делотворна психотерапеутска помоћ може бити само она, коју пружа Православни лекар или психолог (који се каје и исправља и сам), помоћ, која приводи Христу. Само у том случају реч специјалисте задобиће снагу силом Божије благодати и утешиће болесника, указујући пут ка Ономе, Који је Истина, Пут и Живот! Извор: cudo.rs