Главна ствар је видети

Чудо је догађај који се упадљиво разликује од уобичајених ствари, – тако сам мислила, све док пре много година нисам постала нехотични сведок једног дијалога. Два дечака, стара око осам или девет година разговорали су о чудима. Њихове речи су биле толико једноставне и прецизне у својим дефиницијама. Дечаци су, расправљајући се, набрајали невероватне догађаје из свог живота: „Умало да се удавим“, „Замало да се изгубим“, “Изгубио сам крст, а онда сам га нашао”... Они који се сећају себе у детињству схватиће: у том тренутку преда мном су се отворила два дечја срца, која су видела чудо у сваком даху свог живота и примећивала и ослушкивала све што је за њих ново. Одрасли, на жалост, губе ове способности, иако жуде за светлим догађајима, који се суштински разликују од свакодневног живота. Али ако се и догоде, да ли ће људи 21. века, навикли на богатство и спектакле, веровати у њих? Дечаци су тада изазвали у мени чежњу за детињством, за радошћу са којом сам упознавала све ново. Свакодневно чудо нису ватромет и фанфаре, не само светли, незаборавни догађаји за цео живот, већ и тихе епизоде које помажу у јачању вере и преживљавању туге. Главна ствар је да можете да их видите... …Грозница моје једногодишње ћерке није јењавала већ данима. Исцрпљена, могла је само да лежи. Педијатар, који је дошао на позив, почео је да нас убеђује да дете хоспитализујемо, али сам то одбила, схвативши да нам осим лекарског надзора, болница неће ништа понудити. Љут, лекар ми је ипак оставио упут за болницу и отишао. У очају, не схватајући да ли сам исправно поступила, позвала сам кума који је био верник и замолила га да се у цркви помоле за моје дете. Еуген је одговорио да је баш у том тренутку био у цркви, где је требало да почне Литургија, и обећао да ће затражити молитву за здравље. Изненађујуће, након отприлике пола сата, моје дете је изненада село у свој кревет и затражило пиће. Грозница је нестала. Болест се повукла. Касније се испоставило да се тог дана на захтев Евгенија, на Литургији, током молитве, помињала и моја ћерка. ...Једног летњег дана после Литургије, мој најмлађи син и ја пожурили смо кући, али чим смо изашли из цркве, неко ме је позвао. Морала сам да застанем и кратко поразговарам са том особом. Пут до куће пролазио је поред градилишта, које је требало заобићи, јер је било ограђено. Када смо му се приближили на петнаестак метара, приметила сам чудне покрете дизалице, која се њихала и одједном је почела да пада! Зграбила сам сина у наручје, који је весело скакутао преда мном, и потрчала са њим неколико метара уназад. У том тренутку дизалица је већ пробила надстрешницу за пешаке, а огромна гвоздена конструкција на тренутак се зауставила, закачивши се о електричне водове, и

Октобар 29, 2021 - 13:28

0 12

Чудо је догађај који се упадљиво разликује од уобичајених ствари, – тако сам мислила, све док пре много година нисам постала нехотични сведок једног дијалога. Два дечака, стара око осам или девет година разговорали су о чудима. Њихове речи су биле толико једноставне и прецизне у својим дефиницијама. Дечаци су, расправљајући се, набрајали невероватне догађаје из свог живота: „Умало да се удавим“, „Замало да се изгубим“, “Изгубио сам крст, а онда сам га нашао”... Они који се сећају себе у детињству схватиће: у том тренутку преда мном су се отворила два дечја срца, која су видела чудо у сваком даху свог живота и примећивала и ослушкивала све што је за њих ново. Одрасли, на жалост, губе ове способности, иако жуде за светлим догађајима, који се суштински разликују од свакодневног живота. Али ако се и догоде, да ли ће људи 21. века, навикли на богатство и спектакле, веровати у њих? Дечаци су тада изазвали у мени чежњу за детињством, за радошћу са којом сам упознавала све ново. Свакодневно чудо нису ватромет и фанфаре, не само светли, незаборавни догађаји за цео живот, већ и тихе епизоде које помажу у јачању вере и преживљавању туге. Главна ствар је да можете да их видите... …Грозница моје једногодишње ћерке није јењавала већ данима. Исцрпљена, могла је само да лежи. Педијатар, који је дошао на позив, почео је да нас убеђује да дете хоспитализујемо, али сам то одбила, схвативши да нам осим лекарског надзора, болница неће ништа понудити. Љут, лекар ми је ипак оставио упут за болницу и отишао. У очају, не схватајући да ли сам исправно поступила, позвала сам кума који је био верник и замолила га да се у цркви помоле за моје дете. Еуген је одговорио да је баш у том тренутку био у цркви, где је требало да почне Литургија, и обећао да ће затражити молитву за здравље. Изненађујуће, након отприлике пола сата, моје дете је изненада село у свој кревет и затражило пиће. Грозница је нестала. Болест се повукла. Касније се испоставило да се тог дана на захтев Евгенија, на Литургији, током молитве, помињала и моја ћерка. ...Једног летњег дана после Литургије, мој најмлађи син и ја пожурили смо кући, али чим смо изашли из цркве, неко ме је позвао. Морала сам да застанем и кратко поразговарам са том особом. Пут до куће пролазио је поред градилишта, које је требало заобићи, јер је било ограђено. Када смо му се приближили на петнаестак метара, приметила сам чудне покрете дизалице, која се њихала и одједном је почела да пада! Зграбила сам сина у наручје, који је весело скакутао преда мном, и потрчала са њим неколико метара уназад. У том тренутку дизалица је већ пробила надстрешницу за пешаке, а огромна гвоздена конструкција на тренутак се зауставила, закачивши се о електричне водове, и

Прочитај више на Пријатељ Божји...