Грех и слобода

“Ослободивши се пак гријеха, постадосте слуге праведности. Као човјек говорим због немоћи вашега тијела” (Рим. 6: 18-19).Зашто свети апостол Павле ово говори? Зато што ми обично мешамо појмове греха, слободе и праведности. Грех обично схватамо као слободу. И лоше би било ако није тако. Лоше је ако човек није слободан да греши у свом животу. Зато што он онда почиње да мисли као да грех и јесте слобода. Зато и треба да имамо слободу да грешимо, а ову слободу треба да допустимо и другима. Сам Бог нам оставља слободу да грешимо. Јеванђеље је пуно позива типа: „ко хоће за мном да иде“, „ако ко хоће“ (Мк. 8:34; Мт. 16:24). Слобода је првостепени елемент, на који се ослања Бог, јер је слобода – Његов лик у нама и нема духовног живота без слободе. Неки ће наивно упитати: „Ако је Бог знао да ће човек пасти, зашто га је уопште и стварао?“ Зашто га је створио? Да би био слободан, да би био по Његовом лику! Бог се више од свега радује човековој слободи и ништа у њему не воли толико као слободу. Он никада не нарушава слободу човека. Бог управо зато и воли, јер је слободан, па стога очекује и од човека, да такође заволи Њега, као слободан. Јер само слободан може да воли. Уколико се бојиш Бога и још шта знам чега, то је већ стање роба, кажу оци. Ово стање није срећно, већ стање којег човек жели да се ослободи. „Дозволи ми да учиним грех“, рекао ми је један човек. Видео је да сам свештеник, а ми свештеници сметамо људима да греше и самим својим присуством. Тада сам седео на пријему са званичним лицима и овај човек, који није био равнодушан према вину, рекао ми је: „Оче, дозволи ми да учиним мој грех!“. Све што чинимо у Цркви савршава се у синергији са Богом. Бог говори и ја говорим. Бог дела – и ја суделујем, сарадник сам. Ништа се не савршава само по себи. То значи да смо ми слободни. Духовни живот јесте слобода, стваралаштво, лепота и још једном слобода. А то значи да ја увек могу да учиним грех. Имам слободу да грешим, да кажем „Не“ Богу. Јеванђеље је пуно људи који су Богу рекли „Не“. А затим они говоре огромно „Да!“, јер су већ прошли кроз своје „не“. Наше је право да постанемо Замбија и Мозамбик. То је свакако наше право! Наше право! Схватате? Наше право је да идемо од зла на горе. Ово је јако важно. Треба да схватимо да човек има право (односно слободу) да учини грех. Опростите ми што ја ово истичем толико пута. Али нема ничег горег него мислити да су свештеници као тужиоци, а Црква судница, где је мало то све што носиш кроз живот, него још мораш и (казну) платити! Платити? Да, платићеш, али не зато што је Црква судница и што ће ти Бог судити, већ зато што си се упутио ка туђој земљи, Мозамбику на пример. Дођеш тамо, а тамо – Мозамбик! Платиш и идеш куда пожелиш, јер тамо има то што ти желиш, а не зато што Бог жели да ти будеш тамо и истим тим те кажњава. Бог не кажњава. Хајде да будемо прецизнији: Не кажњава у томе смислу у коме ми кажњавамо. Ми сами себе кажњавамо. Сами себи стварамо проблеме и, што је трагично, долазимо дотле да почињемо да грех сматрамо слободом. А то све због тога што нам нико није ништа другачије рекао о греху и праведности. Апостол је стога овде и рекао: „као човек вам говорим“, да ви сами не схватате шта се са вама дешава: „Постали сте слуге праведности. Говорим вам као човек, имајући у виду вашу немоћ, јер ви ово стање схватате као ропство, иако оно у ствари није ропство“. У наставку он одмах објашњава зашто ово није ропство. Понекад се од стране одраслих у Цркви, породици, на децу врши притисак, и они одрастају са осећајем да су принуђени да чине оно што не разумеју. Али уколико нешто не волиш, ти ћеш то одбацити, и уколико нешто не схваташ, ти то већ мрзиш, а замрзевши нешто добро, ти ћеш зажелети грех. Понекад је боље да човек то нешто одбаци и поново открије то за себе онда када му то постане важно. Као блудни син који се у једном тренутку нашао далеко од свога оца и имао је пуно право на то. Отац, међутим није ишао за њим: „Дођи овамо, несрећни створе! Бог ће те казнити, ђаво ће те спржити, огањ ће се Божији стуштити на тебе, гром ће те разнети!“ Овако је било: „Дај ми део имања који ми припада“. „Узми и иди“. Без сувишних речи, без икаквог расуђивања, никакав се разговор овде не помиње. Ово је огромно уважавање човека од стране Бога – јер га Бог воли, а ко воли, увек уважава вољенога. Уколико не уважавамо некога, то значи да га не волимо. Међутим, Бог воли човека и уважава га, јер га воли. Блудни син је отишао, а потом схватио да му је потребан отац и одлучио: „Вратићу се кући!“. Он то не чини да би га други заволео, једноставно недостајала му је топлина дома и заштита. И ето, враћа се. Отац му, пак, не говори: „А ти, сада си тек нашао да се вратиш назад? Сада, када си скоро па умро, ти се враћаш?“ Ништа слично му не говори. Ово је чудно. Зашто ми не говори? Зато што уважава његову слободу у датом тренутку. Слободу да греши, коју је поседовао. Бог, пак, има слободу да воли овог пропалог човека и да му искаже своју љубав управо сада, када је пао. Схватате? Такву нарав има Бог, а наша нарав обично није таква. “Јер као што давасте уде своје да робују нечистоти и безакоњу за безакоње, тако сада дајте уде своје да служе правди за освећење” (Рим. 6: 19). Слуге нечистоти и безакоњу, јер грех увек годи одређеним центрима палог човека. Грех је лак, али је тешко ослободити се од њега, јер ти он ласка, годи ономе што је у теби пало. Ствара ти насладу, премда притом схваташ да те све јаче прикива за дно. Јуче сам читао текст једног француског писца који је био познат као „велики“ освајач женских срдаца. Читао сам његов текст усмерен против жена. Ужасан текст. Он их је мрзео, јер су га привлачиле. Мрзео је саму чињеницу да се везао за њих и о њима је писао пуно лоших ствари. А ко? Велики писац свога времена. Видите ли како је ово страшно? Јер ово је ропство. Писао је: „Каква би то само срећа била, када не би постојале жене!“ Уживо је огроман успех код супротног пола, али је парадоксално на ово гледао као на ропство. С друге стране, нисмо видели да је неко од светитеља рекао: „О колике милости свише! Боже мој, Ти си ме поробио! Ти си ме поробио благодаћу Својом! Поробио ме својим чудесима!“, и говорио би му: „Остави ме, не могу више!“ Чудна ствар: „Желим да свагда будем са вама – и не подносим вас више!“ Бог не поробљује. Апостол овде говори о робовима са иронијом због немоћи ваше. Постоји слобода за коју ви не знате – то је слобода Божије праведности. “Јер када бијасте робови гријеха, слободни бијасте од праведности. Какав, дакле, плод имадосте тада” (Рим. 6: 20 – 21). Какав сте плод имали? Шта памтите од свега тога? Чега се доброг сећате и шта вам је остало? Ништа. Све то подсећа на смрт. Осећате се као да сте окусили смрт и распадање. Када се човек, каже психологија, прекомерно наслађује, почиње да јаче осећа страх од смрти и уништења. Апсолутно наслађивање носи у себи бол и стога у нама настаје велики проблем. Плод, који остаје у нама након читавог тог пута, изгледа потпуно супротно ономе што смо очекивали. Не пуноћа, већ језива празнина. Осећамо се опустошеним. Зашто? Зато што се људска душа истински испуњава само ониме што је далеко узвишеније и лепше од ове духовне развалине. “А сад, ослободивши се од гријеха и поставши слуге Божије, имате плод свој на освећење, а крај живот вјечни” (Рим. 6:22). Освећење је стање када нам све иде добро. Ми говоримо Богу и Он одговара. Ми ово видимо у свом животу: оно што нас је годинама раздраживало, нестаје. Душевне и телесне болести одступају. Ово је стање када можемо лако да опростимо и схватимо друге. Ово је стање миротворства. Сетите се плодова Духа Светога: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал. 5: 22-23); сав овај унутрашњи мир и дубина јесу плод Духа Светога. Човек у овим стварима никада не долази до зависности. Када их поседује никада не каже „О, само да их немам! Али им се не назире крај.“ Ово су велики дарови. Нема никога ко је радостан, спокојан, срећан, а да каже: „Не желим више да будем срећан! Не могу више да издржим ово стање спокојства!“, него стално говори: „Како је ово лепо! Какав дар! Како да га задржим?“ Ово је освећење. Освећење је стање када човек почиње да улази у симфонију (сазвучје) са Богом. Један говори, други одговара, попут песме коју поју у дуету. Док певамо први и други глас – двоје поју једно. Ово је освећење, и ово се стање не завршава овде, него наставља и у вечном животу. Теби је и овде добро, а још те очекује и вечни живот. Као и у супротном случају: И овде ти је лоше и будућност нејасна, као будућност данашње Грчке. У првом случају видите како Бог све предивно устројава, а у другом случају, како је говорио један старац, људима је ионако кожа већ тесна, а уз то још бивају и кажњавани. Бог ти оставља слободу да чиниш шта хоћеш, јер само тако можеш схватити истину о спасењу. Бог ти оставља слободу да чиниш шта хоћеш, јер само тако можеш схватити ове велике истине, док их у супротном – насилно – никада не можеш схватити. Нико ти не може расећи главу и у њу ставити спасење, како је то хтео да учини Троцки. Тако о Троцком пише Казанцакис. Ово је немогуће. Можеш другоме расећи главу, али у њу више неће ући ништа спасоносно и важно. Николај Лудовикос Извор: manastirpodmaine.org