Интервју Епископа моравичког др Антонија (Пантелића): Породица, као Црква у маломе или домаћа Црква, може и мора да нас ојача

Његовог Преосвештенства Епископа моравичког др Антонија (Пантелића) викара Патријарха српског и старешине Подворја Српске православне цркве у Москви при Патријарху московском и све Русије за Српски телеграф о Божићу 2020. године.

1. Као старешина Подворја Српске патријаршије у Москви већ дуго живите у Русији, ако се не варам од 2002. Како се припремате за Божић и колико Срба долази код вас у цркву?

Пре свега, захваљујем се вашим новинама што сте препознали важност да у овим данима божићне радости, али и великих искушења која су задесила целокупно човечанство, кажемо нешто више о представништву наше Цркве у Москви – што би уједно и био превод самог назива „Подворје Српске православне цркве“. Наиме, добро сте поменули да од 2002. године боравим у Москви, као старешина храма Светих апостола Петра и Павла и представник наше помесне православне Цркве при Московској Патријаршији. Слободно можемо рећи да је та 2002. година била преломна, када су у питању односи између Руске и Српске православне цркве, јер је тада обновљен рад Подворја, које је, попут већине храмова у Русији, било затворено давне 1918. године.

Постоји више датума и празника током године када се велики број наших Срба, који живе и раде у Москви, окупља под сводовима древног московског храма Светих апостола. Поред Васкрса, затим Крсне славе Подворја – празника Светих апостола Петра и Павла, Савиндана и др., и Божић представља значајан дан за нашу заједницу у далекој Русији. Будући да велика већина наших сународника божићне празнике проводи у кругу породице и пријатеља у својој матици, ипак се одређени број Срба окупи и на божићној Светој Литургији. Међу њима, редовни су и представници амбасаде Републике Србије, али и других земаља у којима Срби чине велику већину: Републике Српске (Босне и Херцеговине), Црне Горе и др. Припреме за овај радосни празник укључују и уређење, тј. декорацију храма у духу празника, када украшавамо јелке, јаслице, иконостас...

2. Које су сличности, а које разлике између божићних обичаја у Србији и Русији?

Иако припадамо истој Православној Цркви, наша два народа гаје посебне обичаје, који су резултат вишевековног црквеног живота. Већ сам поменуо да се руски храмови за Божић украшавају јелкама, што није случај и код нас, где централно место, као што нам је то свима познато, заузима бадњак – млади храст или цер. Такође, Руси за Божић немају тако развијене обичаје попут нас: прављење чеснице, припремање печенице, дочекивање полазника (или полажајника), уношење сламе и др. Са друге стране, код Руса се већи део обичаја везује за васкршње празнике – почевши од припремних седмица, непосредно пред Велики пост, и закључно са празником Христовог Васкрсења. Тада они и припремају одређена препознатљива јела: кулич (колач) и пасху (слатки сир), која затим освећују у својим храмовима. Оно по чему су Руси свакако препознатљиви јесу и старе народне песме посвећене празнику Христовог Рођења – тзв. Коледарске песме. Оне су углавном настајале на подручју данашње Украјине, одакле су се преносиле широм Русије. Као и код нас, Божић је и у Русији породични празник, када се припрема богата празнична трпеза. Наравно, ту је неизоставно даривање сиромашних и оних којима је помоћ итекако потребна.

3. Да ли имате податак колико српских цркава постоји у Русији и која је најстарија?

У Русији не постоји нити један храм за који би могли рећи да је „српски“ или да припада Српској православној цркви. Чак и првобитно наше Подворје, које је – већ смо то поменули – постојало све до 1918. године, било је смештено у руски храм Светих Кира и Јована у Москви. Нажалост, овај храм је, заједно са капелом подигнутом у част Светог Саве Првог Архиепископа Српског, био уништен 1933. године од стране тадашње комунистичке власти. То исто важи за данашње Подворје српске православне цркве у Москви и храм Светих апостола Петра и Павла, који је уступљен на кориштење нашој Цркви, а који се налази под покровитељством Његове Светости Патријарха московског и све Русије.

Све ово никако не умањује чињеницу да су Срби оставили велики траг у историји Руске Цркве и руског народа. Тако је српски политичар и саветник руског цара Петра I Великог, извесни гроф Сава Владиславић Рагузински, непосредно пред своју смрт 1738. године, у Сибиру основао град Троицкосавск, у којем је затим подигао храм посвећен Светитељу Сави. Троицкославск је касније био преименован у град Кјахту, а сам храм су комунисти девастирали и затворили. Због свега овога, учешће Русије у украшавању храма Светог Саве у Београду представља један логичан историјски след и сведочанство вишевековне међусобне подршке наша два братска словенска народа.

4. Да ли се и колико овај Божић разликује у односу на претходне с обзиром на пандемију короне која је продрмала цео свет?

Пандемија вируса корона која је задесила цели свет, погодила је све људе – без обзира на боју коже, веру или неке друге културне разлике. Да нико није имун, показала су и трагична дешавања унутар наше Цркве, када су се од последица изазваних вирусом корона, у свега неколико дана упокојили Његова Светост Патријарх српски Иринеј, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а нешто раније и Епископ ваљевски Милутин. Најрадоснији хришћански Празник над празницима – Васкрсење Господа нашег Исуса Христа, широм васељене је обележен на најскромнији могући начин, без присуства верника и уобичајених свечаности. Сагледавајући тренутну ситуацију у свету – како у Србији, тако и у Русији – и прослава Божића ће бити ограничена на ужи круг породице и наших најближих сродника. Међутим, ово нипошто не сме умањити значај самог празника или, недај Боже, довести до тога да паднемо некакву депресију. Породица, као Црква у маломе или домаћа Црква, може и мора да нас ојача, нарочито у данима радости празника, како бисмо одолели свим искушењима и пребродили ову пошаст светских размера.

5. Какву поуку можемо да извучемо из свега што нас је задесило последњих месеци?

Сведоци смо великих технолошких и научних достигнућа, која су у многоме олакшала живот људи на Земљи. Тако су и разне болести, од којих су генерације и генерације пре нас страдале и умирале, данас излечиве, и то захваљујући само једној вакцини. То нас је довело до тога да смо се превише опустили, сматрајући да је за сваку болест могуће купити одговарајући лек. Да је то заиста тако, показало се и у примеру најновијег вируса корона, који се невероватном брзином проширио по целом свету, изазивајући страх и панику. Узимајући у обзир неоспориву чињеницу да утиче на целокупан организам – од бубрега, преко плућа па све до мозга, као и да може довести до фаталног исхода – тј. смрти, све то говори о озбиљности са којом се треба односити према овом вирусу. Време које је потребно за његову инкубацију, али и за опоравак, свакако да оставља последице, не само по тело, већ и на људску психу. О томе у својој књизи „Теологија болести“, православни богослов Жан-Клод Ларше каже: „У многим случајевима болест представља духовно искушење које ангажује читаво наше биће и нашу егзистенцију“. Ако смо се нашли у карантину и изолацији, без контакта са другим људима, сигурно је да ћемо због тога сносити и одрежене психичке последице. То нам говори да опоравак људи који су прележали овај вирус, не зависи само од медицинских радника, већ и од разговора и поука од стране духовних лица. Преко индивидуалних случајева, вирус корона је за веома кратко време постао глобални проблем, за чије сузбијање, или боље речено искорењивање, све земље света морају уложити велики напор. Светли пример јесу вакцине на којима раде многи научници и медицински радници из више земаља.

6. Осим што сте свештено лице, ви сте на неки начин и наш амбасадор у Москви где предајете на Руском православном универзитету. Можете ли да нам кажете нешто више о томе? Који је најцењенији српски светац кога поштују и Руси?

Годину дана након постављења на место старешине обновљеног Подворја у Москви, од стране Светог архијерејског сабора Српске Цркве, постао сам предавач на Руском православном универзитету Светог Јована Богослова у Москви. Фунцију предавача и управника катедре за предмет Литургијско богословље сам обављао све до избора на место декана Филозофско-богословског факултета поменутог Универзитета. Рад са студентима и њихово интересовање за историју Српске Цркве и нашег народа, увериле су ме у јединство православне вере и љубав наша два братска народа. Већ сам поменуо да су многи виђенији Срби оставили велики траг на тлу Русије, због чега су постали неодвојиви део руске црквене и националне историје. Тако су, например, српски монаси учествовали у градњи Тројицког храма, који су у Тројицком манастиру нашли уточиште након битке на Косову пољу 1389. године. Подсетићу да се у овом храму чувају мошти једног од напоштованијих руских светитеља – Преподобног Сергија Радоњешког. У редакцији житија овог Божијег угодника учествовао је и српски учени монах Пахомије Србин. Занимљив је и тај податак да је 1404. године, Московски кремљ добио и свој први сат, који је у непосредној близини Благовештенског собора подигао познати светогорски монах српског порекла Лазар Србин. Руси поштују све наше светитеље, чија се имена налазе и у календарима Руске православне цркве. Међутим, лик и дело Светитеља Саве сигурно заузима најзначајније место. Култ Светог Саве је нарочито заживео у време владавине цара Ивана Грозног. Управо његовом вољом, у унутрашњости Архангелског храма на територији Московског кремља, под чијим сводовима се налазе гробна места руских владара, насликане су фреске и Срба светитеља: Светитеља Саве, Преподобног Симеона Мироточивог и Светог кнеза Лазара. Једини светитељ, чији је лик два пута насликан у храму, управо је Свети Сава, поновљен у олтару храма, кога је цар очигледно нарочито поштовао. Разлог може бити и тај што је његова бака по мајци, Ана Јакшић (удата Глинска), била српског порекла. Цар Иван је у Москви уступио и земљу за оснивање Хиландарског подворја – јединог српског манастира на Светој Гори.

7. Ви сте, ако се не варам, последњи владика кога је хиротонисао патријарх Павле. Каква вас сећања вежу за патријарха Павла?

Ја сам епископски чин примио 23. јула 2006. године, на Патријарашкој Литургији у Саборном храму у Београду, којом је, уз саслужење 18 архијереја, началствовао Његова Светост Патријарх српски Павле. Налазећи се на месту старешине Подворја, имао сам ту част да сарађујем са блажене успомене Патријархом Павлом, који је у више наврата боравио у званичним посетама у Русији, а самим тим и у нашем храму Светих апостола Петра и Павла у Москви.

Сећам се једне прилике када сам, будући викарни епископ Његове Светости Патријарха Иринеја, служио помен 2017. године на гробу Патријарха Павла у манастиру Раковици, на годишњицу од његовог упокојења, рекао да је он можда и био ситан растом, али да је био истински духовни горостас. Те речи, које су тада пренели многи црквени медији, можда и најбоље осликавају личност и дело блажењејшег Патријарха Павла. Ми за сада служимо помене за упокојење његове душе, али ће доћи време, у што сам чврсто уверен, када ћемо му узносити молитве као светитељу и посреднику пред Престолом Свевишњег.

8. Руски председник Владимир Путин одликовао вас је у јулу орденом пријатељства. Колико је то важно за вас лично, а колико за српски народ и цркву?

Као што сте већ поменули, 2020. година – иако обележена великом епидемијом корона вируса, за мене лично је ипак имала и посебан значај. Бог је тако удесио да сам у истом дану обележио два догађаја: најпре мој 50. рођендан, а затим – што је за мене итекако важније – 14. годишњицу хиротоније за епископа Српске православне цркве.

Неких десет дана раније, на празник Светих апостола Петра и Павла – Петровдан, у чију част је и подигнут наш храм у Москви, служена је Света Литургија којом је началствовао Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев). Том приликом, Његово Високопреосвештенство ми је уручио медаљу Светог Марка Ефеског – највише одликовање Оделења спољних послова Московске Патријаршије, којим председава управо Митрополит Иларион.

Сваке године, на празник Обретења иконе Пресвете Богородице „Казанске“ (21. јула) – што је уједно и велики дан за град Москву јер је захваљујући заступништву Пресвете Богородице, а посредством њеног чудотворног образа, дошло до ослобођења Москве од пољско-литванских окупатора 1612. године – руски председник потписује посебан акт којим се награђују одређена лица из свих сфера руског друштва. Орден Пријатељства – који су од Срба добили бивши председник Томислав Николић, затим министри: Ивица Дачић и Ненад Поповић, као и наш прослављени уметник Емир Кустурица, и поред све скромности, ипак морам рећи да је за мене било велико и пријатно изненађење.

Најпосле, на велики црквено-државни празник Крштења Русије (28. јула), Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирило ми је уручио одликовање Руске православне цркве – орден Светог Алексија Митрополита Кијевског и Московског. Истога дана, мој велики пријатељ још из студентских дана у Московској духовној академији – Архиепископ верејски Амвросије, намесник извесног Сретењског манастира у Москви, наградио ме је Медаљом ове древне московске обитељи.

Налазећи се, ево већ скоро деветнаест година на челу обновљеног Подворја Српске православне цркве у Москви, све горе поменуте награде су сведочанство да се много тога урадило – прво на обнови нашег храма у Москви, а затим и на унапређењу односа између наша два братска словенска народа и наше две сестринске православне Цркве. Уједно, ово ми је подстрек да и даље наставим у истом духу, а све у славу наше Свете Цркве и нашег отачаства.

9. Какав је утисак на вас оставио руски председник Путин?

Председник Руске Федерације Владимир Владимирович Путин је много урадио за руски народ, Руску православну цркву и уопште за Русију. Није било лако испратити све догађаје како би се створио један миран и сталожен прелазак са једне – комунистичке, на другу – демократску власт у земљи. Како време одмиче, сви потези које је тада, али и сада, начинио и чини председник Путин, постају све логичнији и разумљивији. Благодарећи његовој мудрој и исправној политици, како унутрашњој тако и спољној, Руска православна црква је успела да у кратком времену обнови велику већину својих светиња.

Председник Путин је увео једну лепу традицију да сваке године на Божић, посети једну област у Русији, где присуствује божићној Литургији, делећи радост празника са житељима тог места. Мислим да је ово савршен пример једне људске, приземне и хришћанске стране човека, којега, нажалост многи људи на Западу доживљавају као диктатора и тиранина.

Управо захваљујући иницијативи председника Путина и помоћи Русије, унутрашњост храма Светог Саве на Врачару напокон поприма свој коначан изглед, што довољно говори о величини његове личности.

Мир Божији – Христос се роди!

Срећан Божић!

Разговор водила: Драгана Петровић, 

новинар Српског телеграфа

Извор: Подворје СПЦ у Москви