Истина о изгубљеном времену

Вероватно је најтужнији и најчешћи људски хендикеп немогућност вредновања времена. Несвесни смо његове неповратности, а да не спомињемо колико не знамо да га искористимо. Време нам тече као вода из славине и ретко ко размишља да се овоземаљски дани могу неочекивано завршити. На ивици лудила Размишљајући о нашем односу према времену, из неког разлога се пре свега сетим јеванђелског богаташа и његове жетве: И казаћу души својој: душо! имаш много имање на много година; почивај, једи, пиј, весели се. А Бог њему рече: безумниче! Ову ноћ узеће душу твоју од тебе; а што си приправио чије ће бити? (Лука 12, 19-20). Нисмо ли ми у годинама своје младости безбрижно гледали на сопствене снаге, могућности и перспективе, радујући се тренутним добицима и подухватима, верујући да је дошло наше време да будемо успешни, јаки и да за све имамо времена? Зар нам скоро свима није својствено да, ако смо једном добили мало више него што је потребно за живот, да себе толико уздижемо, што нас, без крила, подиже на смртоносну висину, што се на крају увек завршава падом? Јесте. Међутим, жетва се ближи крају, новац се глупо расипа и нестаје, а тако и они за које смо у тренутку имагинарне славе сматрали за пријатеље, знајући да од нас више немају користи. Тада схватамо да се на нашем путу нашла једна велика непремостива препрека која зјапи празнином, а то је - време. Протраћено и нестало. И иако нам се чинило да наши успеси тек почињу и да ће времена увек бити, оно се ипак негде неповратно изгубило. Кроз протекле године сада се чује само далеки одјек гласа Небеског Оца, који нас упозорава: „Безумниче! Ову ноћ узеће душу твоју од тебе“. Шта би требало да се догоди да бисмо и ми чули упозорење, опомену и позив да нешто променимо? Клајв Луис је написао: „Бог се обраћа човеку шапатом љубави, а ако га не чује, онда гласом савести. Ако човек не чује ни глас савести, онда кроз патњу“. То је одговор. Може ли се лекару замерити што понекад мора да користи болну терапију? Нарочито када је озбиљна болест резултат занемарених ситница. Исто тако, као лек, Господ дозвољава да нам се догађају искушења. Али ми не желимо схватимо њихов узрок. Чак и када смо током свог живота суочени са патњом, чак и посредно кроз судбину других људи, настављамо свој пут не размишљајући ни о чему. Склањамо поглед у страну и не помишљамо да сваки воз има своју последњу станицу. Наше лудило почиње када грех особу уздигне до крајње тврдоглавости и отпора очигледним чињеницама. Кад нам падне на памет помисао да ћемо увек имати времена да започнемо духовни живот: једног дана, кад добијемо унуке, онда ћемо са њима ићи у и цркву, али за сада можемо да се одмарамо, једемо, пијемо и будемо безбрижни и весели

Април 13, 2021 - 13:52

0 11

Вероватно је најтужнији и најчешћи људски хендикеп немогућност вредновања времена. Несвесни смо његове неповратности, а да не спомињемо колико не знамо да га искористимо. Време нам тече као вода из славине и ретко ко размишља да се овоземаљски дани могу неочекивано завршити. На ивици лудила Размишљајући о нашем односу према времену, из неког разлога се пре свега сетим јеванђелског богаташа и његове жетве: И казаћу души својој: душо! имаш много имање на много година; почивај, једи, пиј, весели се. А Бог њему рече: безумниче! Ову ноћ узеће душу твоју од тебе; а што си приправио чије ће бити? (Лука 12, 19-20). Нисмо ли ми у годинама своје младости безбрижно гледали на сопствене снаге, могућности и перспективе, радујући се тренутним добицима и подухватима, верујући да је дошло наше време да будемо успешни, јаки и да за све имамо времена? Зар нам скоро свима није својствено да, ако смо једном добили мало више него што је потребно за живот, да себе толико уздижемо, што нас, без крила, подиже на смртоносну висину, што се на крају увек завршава падом? Јесте. Међутим, жетва се ближи крају, новац се глупо расипа и нестаје, а тако и они за које смо у тренутку имагинарне славе сматрали за пријатеље, знајући да од нас више немају користи. Тада схватамо да се на нашем путу нашла једна велика непремостива препрека која зјапи празнином, а то је - време. Протраћено и нестало. И иако нам се чинило да наши успеси тек почињу и да ће времена увек бити, оно се ипак негде неповратно изгубило. Кроз протекле године сада се чује само далеки одјек гласа Небеског Оца, који нас упозорава: „Безумниче! Ову ноћ узеће душу твоју од тебе“. Шта би требало да се догоди да бисмо и ми чули упозорење, опомену и позив да нешто променимо? Клајв Луис је написао: „Бог се обраћа човеку шапатом љубави, а ако га не чује, онда гласом савести. Ако човек не чује ни глас савести, онда кроз патњу“. То је одговор. Може ли се лекару замерити што понекад мора да користи болну терапију? Нарочито када је озбиљна болест резултат занемарених ситница. Исто тако, као лек, Господ дозвољава да нам се догађају искушења. Али ми не желимо схватимо њихов узрок. Чак и када смо током свог живота суочени са патњом, чак и посредно кроз судбину других људи, настављамо свој пут не размишљајући ни о чему. Склањамо поглед у страну и не помишљамо да сваки воз има своју последњу станицу. Наше лудило почиње када грех особу уздигне до крајње тврдоглавости и отпора очигледним чињеницама. Кад нам падне на памет помисао да ћемо увек имати времена да започнемо духовни живот: једног дана, кад добијемо унуке, онда ћемо са њима ићи у и цркву, али за сада можемо да се одмарамо, једемо, пијемо и будемо безбрижни и весели

Прочитај више на Пријатељ Божји...