Историја једног страдања

Bo Имja Оцa и Сина и Свјатаго Духа Навршио сам био пуних 28 година у духовном слепилу. До тог времена, на моју велику срамоту, нисам имао никаквих зрелих појмова о Богу и вери. Године 1914. свршио сам осми разред гимназије у Скопљу. Готово за све време мога школовања осећао сам велики страх кад је се говорило о смрти код човека, кад сам пролазио поред гробља и кад сам улазио у цркву. Просто као приморан од неке невидљиве силе, стално сам мењао струку: године 1914. био сам железнички приправник, затим три године општински деловођа, па телеграфски приправник, па привремени учитељ. Духовног мира нигде нисам имао, нити наде у будућност. Чудио сам се и сам какав ћу човек бити, и страховао сам у себи како ће се живети. Године 1922. упишем се на филозофски факултет у Београду . Ускоро се мој отац разболи и браћа најавише да ме више не могу издржавати. Ја потражим учитељско место у селу Риљеву код Прилепа. Једнога дана, пред залазак сунца, седео сам у канцеларији са старцем по имену Кузман Веселиновић и читао новине. На једанпут окренем се на страну, и видим мога како оца иде по ваздуху с једног ћошка собе на други и нестаде. Ја се уплаших, новине ми испадоше из руке. На то ми чича Кузман рече

Октобар 5, 2021 - 12:51

0 11

Bo Имja Оцa и Сина и Свјатаго Духа Навршио сам био пуних 28 година у духовном слепилу. До тог времена, на моју велику срамоту, нисам имао никаквих зрелих појмова о Богу и вери. Године 1914. свршио сам осми разред гимназије у Скопљу. Готово за све време мога школовања осећао сам велики страх кад је се говорило о смрти код човека, кад сам пролазио поред гробља и кад сам улазио у цркву. Просто као приморан од неке невидљиве силе, стално сам мењао струку: године 1914. био сам железнички приправник, затим три године општински деловођа, па телеграфски приправник, па привремени учитељ. Духовног мира нигде нисам имао, нити наде у будућност. Чудио сам се и сам какав ћу човек бити, и страховао сам у себи како ће се живети. Године 1922. упишем се на филозофски факултет у Београду . Ускоро се мој отац разболи и браћа најавише да ме више не могу издржавати. Ја потражим учитељско место у селу Риљеву код Прилепа. Једнога дана, пред залазак сунца, седео сам у канцеларији са старцем по имену Кузман Веселиновић и читао новине. На једанпут окренем се на страну, и видим мога како оца иде по ваздуху с једног ћошка собе на други и нестаде. Ја се уплаших, новине ми испадоше из руке. На то ми чича Кузман рече

Прочитај више на Пријатељ Божји...