Како је девојчица која је изгубила битку с раком утврдила моју вјеру

Рак ми је установљен 2015. године. Два мјесеца након тога сам оперисана, и уз Божју помоћ, све је прошло добро. Током четири сата, колико је трајала операције уклањања штитне жлијезде, моја породица се молила за мене. Требало је да будем срећна што је рак откривен случајно у веома раној фази, што је брзо обављен преглед и што је операција успјешно протекла. Како се нашалио болнички љекар непосредно прије операције: „За неколико сати ваша штитна жлијезда одлази у историју.” Ипак, дешава се понекад да након што побиједи рак, особа запада, ако не у депресију, онда у тугу и меланхолију. Почиње да жали себе, а заиста није лако живјети без органа. Остатак живота зависите од хормонске терапије (супституциона терапија). Једном годишње радите анализе крви за хормоне штитне жлезде, с времена на вријеме доза лијека се повећава или смањује, ваша тежина је нестабилна и лако се гојите. Осјећала сам дубоко самосажаљење. Не могу да кажем да нисам жељела да живим, али нисам била у стању да се радујем. Мојим ближњим је било болно да ме гледају у таквом стању, а нису знали како да ме орасположе. Чак сам почела да гунђам против Бога и цијелог свијета. „Зашто морам да носим тако тежак крст? Шта сам урадила да заслужим ово?” Радила сам у Руској амбасади у Сједињеним Државама у то време. Посећивала сам Православну цркву Светог Јована Крститеља, гдје сам упознала невјероватну дјевојчицу. Ова прича, тужна али поучна, натјерала ме је да престанем да се осјећам депресивно, да погледам свој живот из другачије перспективе и да покушам да будем захвална Богу. Научила ме је да се радујем животу и ојачала моју вјеру. Знајући причу о тој младој парохијанки, схватила сам колико сам била млака, и да нисам знала како да захвалим Господу, цијеним своје ближње и започнем сваки дан са молитвом. Жељела бих да подијелим ову причу са читаоцима. Дјевојчица Јулија се храбро и смјело борила против рака. Вјеровала је у своју снагу и чудо до самог краја, узимала је причешће до своје смрти, увијек се смијала и увијек била у добром расположењу. Имала је само тринаест година. Али у тако кратком времену успјела је да проживи испуњен, занимљив живот и разведри људе својим разноврсним талентима. Од треће године Јулија је учила пјевање; знала је Литургију напамет од малих ногу, освајала је такмичења и наступала соло са симфонијским оркестром. Да не говоримо о народним играма и балету. А све то на изврсном нивоу... Једног дана свим парохијанима су подијељени леци: „Јулији је потребно лијечење и операција. Болује од ријетке болести - рак костију.” На слици се налазила дјевојчица са крупним лијепим очима, толико сјајним и дубоким да недостатак косе (због хемотерапије) није кварио утисак. Испод је била фотографија из Јулијиног „прошлог” живота: на концерту, на плесу... Свијетла и весела, живахна и отворена... Сви који су видјели Јулију дивили су се како се носи са болешћу, никада се није жалила ни на шта и уживала је у животу. На сва питања је одговарала да је све у реду и да је добро. Такође је дијелила своје планове са другима. Након ампутације ноге, све је зацијелило, добила је протезу и научила да поново живи и хода. Можда је Јулија имала такав дар од Бога - неустрашивост и снагу воље, што јој је помогло да достојанствено пређе у вјечност. До свог посљедњег дана прихватала је све околности са захвалношћу Господу и чак би рекла да са Богом ништа не дешава без разлога: „Тако да је и моја болест потребна за нешто...” Када је Јулија била у крајњој фази болести, њен брат није знао да ли треба да иде сам у Француску или не. Био је и њен брат и пријатељ, па је оклијевао, али му је Јулија рекла: „Дефинитивно мораш да идеш! Даћу ти ја свој новац.” (Јулија је увијек имала новца; освајала је такмичења, изводила пјесме, музику или игре, и као знак захвалности добијала је нешто новца од људи). Друга дјевојчица би можда из зависти рекла: „Нема шансе! Немој ићи без мене!” и вјероватно би било замјерити јој због тога. Са тако ужасном дијагнозом, Јулија је зрачила само позитивном енергијом, и никада током своје болести нико није чуо жалбе од ње или видио огорченост или депресију. Једном је чак укорила своју мајку: „Престани да се бринеш и тугујеш! Мислиш ли да ми је лако да задржим сузе и да их не пустим? Али ја се носим!” Јулија је провела пет мјесеци у болници за лијечење рака у Мексику гдје је прошла кроз алтернативно лијечење и хемотерапију. Не треба да вам описујем како изгледа болница за лијечење рака? Данас ручате за истим столом са својим сапатником, а сјутра та особа више није ту... Смрт, бол и патња су увијек присутни тамо. Али Јулијина соба ни на који начин није личила на „погребни дом”: Слушала је музику тамо - углавном руске народне пјесме; читала је књиге на француском, говорила руски са мајком, енглески са оцем (њен отац је Американац), а прије одласка у мексичку болницу... научила је шпански! Није чудо што су локални љекари били одушевљени таквом пацијенткињом! Питали су њене родитеље како то да је дјевојчица тако изузетна, и шта су они као родитељи

Јул 6, 2024 - 11:37
 0  10
Како је девојчица која је изгубила битку с раком утврдила моју вјеру
Рак ми је установљен 2015. године. Два мјесеца након тога сам оперисана, и уз Божју помоћ, све је прошло добро. Током четири сата, колико је трајала операције уклањања штитне жлијезде, моја породица се молила за мене. Требало је да будем срећна што је рак откривен случајно у веома раној фази, што је брзо обављен преглед и што је операција успјешно протекла. Како се нашалио болнички љекар непосредно прије операције: „За неколико сати ваша штитна жлијезда одлази у историју.” Ипак, дешава се понекад да након што побиједи рак, особа запада, ако не у депресију, онда у тугу и меланхолију. Почиње да жали себе, а заиста није лако живјети без органа. Остатак живота зависите од хормонске терапије (супституциона терапија). Једном годишње радите анализе крви за хормоне штитне жлезде, с времена на вријеме доза лијека се повећава или смањује, ваша тежина је нестабилна и лако се гојите. Осјећала сам дубоко самосажаљење. Не могу да кажем да нисам жељела да живим, али нисам била у стању да се радујем. Мојим ближњим је било болно да ме гледају у таквом стању, а нису знали како да ме орасположе. Чак сам почела да гунђам против Бога и цијелог свијета. „Зашто морам да носим тако тежак крст? Шта сам урадила да заслужим ово?” Радила сам у Руској амбасади у Сједињеним Државама у то време. Посећивала сам Православну цркву Светог Јована Крститеља, гдје сам упознала невјероватну дјевојчицу. Ова прича, тужна али поучна, натјерала ме је да престанем да се осјећам депресивно, да погледам свој живот из другачије перспективе и да покушам да будем захвална Богу. Научила ме је да се радујем животу и ојачала моју вјеру. Знајући причу о тој младој парохијанки, схватила сам колико сам била млака, и да нисам знала како да захвалим Господу, цијеним своје ближње и започнем сваки дан са молитвом. Жељела бих да подијелим ову причу са читаоцима. Дјевојчица Јулија се храбро и смјело борила против рака. Вјеровала је у своју снагу и чудо до самог краја, узимала је причешће до своје смрти, увијек се смијала и увијек била у добром расположењу. Имала је само тринаест година. Али у тако кратком времену успјела је да проживи испуњен, занимљив живот и разведри људе својим разноврсним талентима. Од треће године Јулија је учила пјевање; знала је Литургију напамет од малих ногу, освајала је такмичења и наступала соло са симфонијским оркестром. Да не говоримо о народним играма и балету. А све то на изврсном нивоу... Једног дана свим парохијанима су подијељени леци: „Јулији је потребно лијечење и операција. Болује од ријетке болести - рак костију.” На слици се налазила дјевојчица са крупним лијепим очима, толико сјајним и дубоким да недостатак косе (због хемотерапије) није кварио утисак. Испод је била фотографија из Јулијиног „прошлог” живота: на концерту, на плесу... Свијетла и весела, живахна и отворена... Сви који су видјели Јулију дивили су се како се носи са болешћу, никада се није жалила ни на шта и уживала је у животу. На сва питања је одговарала да је све у реду и да је добро. Такође је дијелила своје планове са другима. Након ампутације ноге, све је зацијелило, добила је протезу и научила да поново живи и хода. Можда је Јулија имала такав дар од Бога - неустрашивост и снагу воље, што јој је помогло да достојанствено пређе у вјечност. До свог посљедњег дана прихватала је све околности са захвалношћу Господу и чак би рекла да са Богом ништа не дешава без разлога: „Тако да је и моја болест потребна за нешто...” Када је Јулија била у крајњој фази болести, њен брат није знао да ли треба да иде сам у Француску или не. Био је и њен брат и пријатељ, па је оклијевао, али му је Јулија рекла: „Дефинитивно мораш да идеш! Даћу ти ја свој новац.” (Јулија је увијек имала новца; освајала је такмичења, изводила пјесме, музику или игре, и као знак захвалности добијала је нешто новца од људи). Друга дјевојчица би можда из зависти рекла: „Нема шансе! Немој ићи без мене!” и вјероватно би било замјерити јој због тога. Са тако ужасном дијагнозом, Јулија је зрачила само позитивном енергијом, и никада током своје болести нико није чуо жалбе од ње или видио огорченост или депресију. Једном је чак укорила своју мајку: „Престани да се бринеш и тугујеш! Мислиш ли да ми је лако да задржим сузе и да их не пустим? Али ја се носим!” Јулија је провела пет мјесеци у болници за лијечење рака у Мексику гдје је прошла кроз алтернативно лијечење и хемотерапију. Не треба да вам описујем како изгледа болница за лијечење рака? Данас ручате за истим столом са својим сапатником, а сјутра та особа више није ту... Смрт, бол и патња су увијек присутни тамо. Али Јулијина соба ни на који начин није личила на „погребни дом”: Слушала је музику тамо - углавном руске народне пјесме; читала је књиге на француском, говорила руски са мајком, енглески са оцем (њен отац је Американац), а прије одласка у мексичку болницу... научила је шпански! Није чудо што су локални љекари били одушевљени таквом пацијенткињом! Питали су њене родитеље како то да је дјевојчица тако изузетна, и шта су они као родитељи радили да постане таква. Њена мајка је објашњавала да гдје год се Јулија појави, ту влада ред и љепота. Када је дјевојчица први пут ушла у своју болничку собу, погледала је слике које су висиле на зидовима и рекла: „Лијепо.” Било јој је важно (без обзира на то да ли је болесна или не) да све око одише складом и пријатношћу. Јулија је рођена и одрасла у љубави. Била је обожавана ћерка, и вјероватно зато је своју љубав преносила на друге. Пјевала је у црквеним хоровима у црквама Свете Барбаре Грчке Православне Цркве и Светог Андреја Руске Православне Цркве у граду Сент Питерсбург на Флориди. Имала је сребрнаст глас и скоро савршен слух. Била је духовита и умјетничка душа, а њена мајка је једва успијевла да изађе на крај са њеном енергијом. Додајте томе њен перфекционизам! Она ништа није радила „било како” или „помало.” Ако је учила пјевање, достигла би велике висине, и сви су је хвалили и говорили да је рођена пјевачица. Ако је свирала клавир, била је иста прича. Такође и са сликањем. Јулија је имала такав приступ и према вјери -искрено се молила за своје ближње и вољела их. Јулија је учила код куће. Била је најбоља ученица у разреду. Међутим, математика јој није била омиљени предмет - није јој лежала. Историја, страни језици, сликање, музика и спорт— била је прва у свему! Након ампутације ноге, причешће је примала сваке недеље. У почетку је користила инвалидска колица, а затим је ходала на штакама. Једног дана доктори су саопштили да јој је остало још двије недјеље живота. Био је то страшан ударац за њих. Питали су се да ли треба рећи Јулији, која је дијете, цијелу истину. Њена мајка је одлучила да Јулија има право да зна све како јесте. Али ипак, нико није очекивао такву искреност. Јулија није пролила ни једну сузу; пјевала је, наставила да ради задатке и играла се са својим вољеним Микијем (псом). Дирљиво је да су наставници прегледали њене домаће задатке након што се упокојила, јер је урадила све задатке за двије или три недјеље унапријед! Јулија је примила своје последње причешће око три сата прије смрти. А непосредно прије него што је умрла, рекла је: „Колико вас све волим! Не постоји смрт - имамо живот вјечни!” Јулија је била толико драга људима да су парохијани и свештеници стално долазили у њену болницу, читали молитве и помазивали је. Након њене смрти, неко је написао песму посвећену Јулији и окачио је на улазу у цркву. Иако је у слободном стиху и кратка, веома је дирљива: „Принцеза мира и чистоте чиста je и бијела као снијежни пахуља!” Александра Грипас За Фондацију Пријатељ Божији са енглеског превела: Вања Ђуричанин Извор: orthochristian.com

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!