Како је Бог је својом крвљу опрао наше грехе?

Када су наши прародитељи, Адам и Ева, згрешили у Едемском врту, прекршивши Божију заповест, догодило се нешто више од „лошег дела“. Цела људска природа се променила, штавише, променио се цео свет. Универзум, са својим природним законима, каквог га познајемо, није више онај универзум чије је стварање описано у првом поглављу књиге Постања. Пад Адама и Еве имао је трагичне последице. Штета њихове природе постала је наследна, а свака особа која се роди већ носи ту штету у себи. У чему се то изражава? У томе што пре или касније, али неизбежно, сваки човек умире (односно, прекида се веза између душе и тела). Човеку је лакше чинити зло него добро. Чињеница да човек није баш господар себе, својих мисли, речи и дела. И што је најважније, да је веза човека и Бога, која је пре пада била потпуна и нераскидива, постала веома слаба, понекад готово неприметна. Штавише, проблем није на страни Бога, већ на нашој, људској. Није Он ућутао, ми смо изгубили способност да Га чујемо. Али Бог воли сваког човека, без обзира на његову штету, његове грехе. Бог жели да спасе све, потпуно обнављајући прекинуту везу. А како то може да учини? Како да излечи људску природу не нарушавајући слободу људске воље? Да би исцелио људску природу, Бог, не престајући да буде Бог, мора да постане човек и прође кроз оно што свако од нас неминовно мора да савлада: телесну смрт, раскид душе и тела. И због чега све то? Да би, имајући не само људску, већ и Божанску природу, остварио немогуће: васкрсао, обновио јединство душе и тела и победио смрт. А сада најважније: учинивши то, поставши човек, умирући и васкрсавајући, Бог је тиме променио људску природу: сада она има ново својство – способност васкрсавања. А то важи и за оне који су умрли пре васкрсења Христовог – и они ће васкрснути. Да, после васкрсења Христовог нисмо престали да умиремо, али сада смрт не значи вечни раскид душе и тела, вечни боравак душе ван додира са Богом. Сада је ово само привремена фаза, а на крају људске историје (подсећам да нико не зна тачан датум) Христос ће васкрснути свакога. Он ће обновити нестала тела и сјединити их са душама. А да би то постало могуће, било је потребно све о чему је горе било речи: Бог је морао да се оваплоти, рођен од Деве Марије, да умре (болном, насилном смрћу), да васкрсне и сједини се са Богом Оцем и Духом Светим, не престајући да буде човек. Али овде постоји основна поента: Бог не нарушава људску слободу. Он ће васкрснути свакога. Али да би, васкрснувши, пребивао у вечној радости заједнице са Богом, човек мора и сам, добровољно да искористи ову прилику. И људи морају да знају како то да ураде. Није довољно имати кључ од врата - потребно га је и убацити у кључаоницу, окренути га и отворити врата. Зато је Бог, оваплотивши се, поставши човек, Исус Христос, и активно деловао: проповедао је, окупљао ученике, поучавао их како да живе да би превазишли јаз са Богом. Створио је Цркву, односно заједницу оних који верују у Њега, и установио Свете Тајне Цркве, у којима постајемо једно са Њим и стога примамо исцељење наше болесне природе изопачене грехом. То значе речи „Бог је својом крвљу опрао наше грехе“. Бог је прошао кроз смрт да наши греси не постану фатална препрека спасењу. Штавише, обратите пажњу на спасење не само душе, већ целе личности. На крају крајева, после васкрсења мртвих, душе ће се сјединити са телима. Како нас сада неопирање злу, беспоговорно прихватање свих искушења, може спасити сада после 2000 година? Исус Христос се није одупрео злу, беспоговорно је прихватио страшну смрт на крсту. Овде наглашавам да је Христос био потпуно покоран Богу Оцу, следио Његову вољу (... „Оче, кад би хтио да пронесеш ову чашу мимо мене! Али не моја воља, но твоја нека буде!“ (Лк. 22,42) Како ово по вољи Божијој спасава људе и након две хиљаде година? Овде се можемо подсетити речи апостола Павла из Посланице Римљанима: „Јер као што кроз непослушност једнога човјека посташе многи грјешни. тако ће и кроз послушност једнога постати многи праведни.“ (Рим. 5,19 ). Шта се овде мисли? „Непослушност једног човека“ говори о Адаму и Еви, који су прекршили заповест Божију, због чега је људска природа нарушена. А „послушност једнога“ говори о Христу, у коме је Његова људска воља била потпуно потчињена Божанској. То је оно што нас спасава, управо зато што је Господ, поставши човек, следио вољу Бога Оца, и стога је могао да промени људску природу, учинивши је способном за телесно васкрсење, способном да потпуно обнови прекинуту везу са Њим. Ми и данас патимо, грешимо, оболевамо и умиремо. Али ако раније није било наде, онда се она појавила као резултат васкрсења Христовог. Сада, две хиљаде година касније, можемо се сјединимо са Богом ако сами то желимо. Нажалост, људи, чак и они који су упознати са Јеванђељем, понекад не разумеју зашто је Бог све ово урадио. Одговор је, међутим, овде очигледан: Бог је све ово учинио из љубави према људима. Он воли све, и Адама и Еву, и нас, и наше далеке потомке. Он не воли апстракцију, не „човечанство“ као ментални апстракцију, већ заиста сваку особу. Када су преци пали у грех, то није била трагедија само за њих, већ и за Њега. А цела потоња историја људи, описана у Библији, јесте остварење Његовог Промисла, односно плана нашег спасења. Зато је Исус Христос умро на крсту за сваког човека, укључујући и оне који су живели много пре Његовог рођења, али и за оне који ће се родити хиљадама година касније. Виталиј Каплан, уредник часописа Фома За Фондацију Пријатељ Божији превео: Иван Попов