Лажна писма из Русије против СПЦ и патријарха Порфирија

Већ дуже вријеме уназад траје координисана и добро осмишљена медијска хајка на Цркву. Покушај политизације Српске Православе Цркве уз сваку тему која је актуелна у друштву није ништа ново. Људи који не знају шта је Црква и да је Христос мјера Цркве, или пак знају шта је црква али им то не смета да покушају да је уоквире у своје дневнополитичке теме и да она буде по њиховој политичкој мјери, ради политичког обрачуна са неистомишљеницима.
Константа је да на цркву нападају злонамјерници са разних позиција политичког спектра, од крајње љевице до екстремне деснице. Покушава се Црква уваљати у овоземаљско блато морално сиромашних, зарад разних партикуларних интереса.
Црква од свог постанка бива гоњена, већ скоро 2.000 година и непрестано је клеветана, тако да је научила опстајати и у немогућим условима и носити свој крст. Колико је хајка на цркву попримила размјере најбоље се види по томе што се свако дешавање користи за дискредитацију и удар на цркву и саблажњавања верних и стварање смутњи.
Најновији сукоби Русије и Украјине су такође злонамјернима послужили као повод за напад на наследника Светог Саве, патријарха српског Порфирија. Писмо које је написао извесни филолог Иван Пријма, члан и оснивач некаквог српско-руског друштва из Русији, последњи је пример те праксе. Сем супруге господина Пријма и њега самог, мало коме је познато ко су остали чланови тог фамозног друштва, нити се претрагом на интернету може наћи евиденција о раду и дјеловању на руским сајтовима поменутог невладиног удружења.
Крајње малициозни медији су ово опскурно писмо, потпуног анонимуса, за кога ни руски духовници немају представу ко је,  пренели готово као званични став руског народа, цркве или државе. Однос Руса и њихових инститиуција, духовних и свјетовних, према Српској Цркви и њеном поглавару је апсолутно супротан од ових злонамјерних инсинуација дотичног анонимуса. Писмо је злонамјерно, нехришћански насторјено и колико је антицрквено, антисрпско толико је и антируско и написано из мизерних политичких побуда. Писмо делује као да га писао неко из лево-либералних кругова друге Србије који глуми патриотизам, па само проследио на потписивање анонимусу из Русије, не би ли тиме добио печат руског „праведничког гнева“ према СПЦ. Што је навероватније тако и урађено.

Писмо почиње покушајем инсинуације да је српски патријарх инструисан државним структурама Србије за свој мисионарски, хуманитарни рад и све остало што му се спочитава. Да би оставило на лаковјерне читаоце што јачи дојам, убацује се потпуна лаж да је наш Патријарх назвао некога агресором или одредио било коју страну у овом сукобу као такву. Српски патријарх је управо као и руски патријарх и као већина других православних патријараха, позивао и позива на мир међу зараћеном браћом. Једини програм који је он следовао и спроводио јесте не политички, него Јеванђеоски, позивајући на мир Христов, на спречавање крвопролића и жртава са свих страна.

Господин Иван, уколико је аутор писма, или онај ко му је писмо написао, би морао послушати говор Руског патријарха, митрополита Онуфрија и њихове позиве на мир, а не вадити из контекста молитве за народе и за прекид сукоба. Нама је Господ у Јеванђељу навео да се молимо и за непријатеље, за невино страдале ма које боје пасош имали или како се осјећали по националној припадности, јер све је то народ Христов.

Блажени су миротворци, како каже Нови завјет и саме ријечи Јеванђеља наш је патријарх ставио у контекст савременог доба, као и руски патријарх и сулудо је спочитавати Цркви што шири Јеванђелску ријеч. Следеће лажне оптужбе из „Русије“ (или тачније из круга двојке) се тичу избјеглица, јер гле чуда патријарх је хришћански примио једну вјерујућу православну породицу из Украјине изражавајући солидарност са свим прогнаним. Замонашеном у Дечанима и митрополиту Загребачко-љубљанском, Иван „из Русије“ (или непознати млађани аутор из круга двојке) поручује да је бавити се избјеглицама скандалозно. Ономе који се бавио сиротињом, избјеглицама и повратиницима по Лици, Кордуну, Банији и свим осталим српским стратиштима. Недовољно упућен (или злонамеран) у пастирски рад нашег патријарха аутор писма спочитава скоро немогуће, износећи апсурдне оптужбе које саме себе демантују и јако су лако провјерљиве и обориве.
Оптужбе да је патријарх антиправославан и дио неке антиправославне кампање у овом писму јесто управо обрнута психологија. Писмо је написано са циљем напада на цркву и њену паству која је русофилска и покушаја оптужби СПЦ за русофобију, да би покушали створити раздор међу вјерним народом и сумњу.
Српски народ је навикао на сатанизовања, клевете и сигуран сам да више вјерује својој Цркви која је уз њега, дио њега и за њега већ осам вјекова него некој НВО и малициозним медијима. Нама остаје да се по ријечима Патријарха нашег молимо за оне који нас клевећу.
Јер „Ако мене гонише, и вас ће гонити“ (Јн. 15, 20)

balkanfokus.rs