Личност као група

Личност као група

Често можемо да приметимо да се једна особа у неким ситуацијама понаша на један начин, а да се та иста особа у другим ситуацијама понаша на други, сасвим различит начин – као да је нека друга особа.

Како већина људи има представу о људском бићу као конзистентном и интегрисаном, такав несклад у туђем понашању ствара запитаност које понашање дате особе одражава њено „право Ја”: оно у првим или оно у другим ситуацијама.

Савремене психотерапијске теорије на овако постављено питање дају изненађујући одговор: иако су различита и често супротстављена, оба лица дате особе одражавају њено „право Ја”. Претпоставка од које се полази у оваквом објашњењу нечијег понашања јесте да особа, тачније њена личност није интегрисана у складну целину, већ да у њој постоје слабије повезани „делови” који се у различитим ситуацијама различито изражавају. Што је особа слабије интегрисана, а више „фрагментисана”, то је већи број ових „делова”, а њено понашање више неконзистентно и недоследно.

На људску личност можемо да гледамо као на систем или структуру, а свака структура тежи унутрашњој конзистентности јер тада најбоље функционише. Међутим, потпуно конзистента и интегрисана личност је више идеал него правило. У стварном животу већина људи носи у себи неку привремену или трајнију подељеност која може, али и не мора да буде проблематична. Разликујемо нормалну унутрашњу подељеност и патолошку, која значајно омета функционисање личности.

За децу и младе, као особе чија је личност у процесу формирања, сасвим је нормално да су често неконзистентни. Раст и развој личности се не зауставља постизањем одраслости, већ је то трајнији процес емоционалног и социјалног сазревања који води ка све већем степену интеграције личности.

Други начин на који се изражавају ови „делови” личности – који се некада називају подличности или его-стања – јесте ситуација када се истовремено активирају у некој ситуацији, што особа доживљава као свој унутрашњи конфликт. У психотерапијској теорији се овакве ситуације представљају као сукоб две подличности.

Када се конфликт између делова личности тиче неког за особу важног животног питања и када траје предуго, тада може да блокира и њено функционисање и њено сазревање. Тада психотерапеут може да помогне особи да се „договори сама са собом” и да тако превазиђе и прерасте унутрашњи конфликт.

Зоран Миливојевић

politika