Митрополит Антоније Сурошки : Апсолутни услов љубави – отвореност

Митрополит Антоније Сурошки : Апсолутни услов љубави – отвореност

Апсолутни услов љубави јесте отвореност; у идеалном случају – узајамна, али понекад је отвореност једне особе која воли таква да је довољна за двоје. Отвореност нам се може чинити застрашујућа. Бити отворен значи постати рањив; када си отворен тада твоја радост и бол умногом зависе од друге особе. И то се може учинити само ако имамо довољно вере у другу особу…
Као прво, оне основне вере у човека, дубоког уверење да у свакој особи постоје светлост, истина и бескрајне креативне могућности; да ако му помогнете, подржите га, надахнете ли га, хаос који нас често плаши у човеку може да роди звезду. Такво увереност јесте убеђеност да у човеку постоји светлост, да постоји истина и да она може да победи. И нема наивности у овој убеђености, у овој вери; она расте са искуством, које се заснива на знању о себи и на знању о животу и људима.

Али на путу до тога, ми постојано имамо посла са људима (као и они са нама) који су у фази формирања, то јест са људима у којима се боре светлост и тама – а понекад је то жестока борба. И када се отворимо у чину вере, ми морамо унапред признати своју рањивост и свеједно поћи на то.
Рањивост није обавезно нешто лоше. Рањивост може бити горка, тешка: рањено самољубље, огорченост и понижење такође спадају у ову област рањивости. Али ми овде не говоримо о њима, већ о љубави, о способности да будемо рањени у срце – а да не одговоримо ни горчином ни мржњом; опраштамо, прихватамо, јер верујемо да су суровост, издаја, неразумевање, неистина пролазне ствари, а човек остаје заувек.
Веома је важно определити се за ову рањивост. А способност носити ту спремност да верујете до краја и волите по цену свог живота тако да би не само ви, већ и други могли да расту у пуну меру својих својих могућности, – то је подвиг. То је нешто стварно велико, то је истинско стваралаштво: особу која се још није остварила – ми остварујемо, постајемо оно што можемо бити, на шта смо способни да постанемо и помажемо другом да постане све оно за шта је способан.
Ово је једна врло озбиљне одговорности. Обично, говорећи о одговорности, ову реч схватамо као да морамо да дамо одговор – за своје речи, за своја дела и за свој живот. Али одговорност није само у томе. Одговорност је и способност да човеку одговоримо – љубављу, разумевањем, вером, надом. У том смислу, свака љубав садржи одговорност. Одговорност пред тајном човека, одговорност пред његовом будућношћу. И опет, ова одговорност, као и свака друга – на пример, грађанска – има своју цену.
Та одговорност у љубави сједињена је се са захтевношћу. Волети размаженом љубављу, вољети љубављу која све дозвољава и омогућава човјеку да постаје све мизернији, све окрутнији, све себичнији – ово није љубав. Ово је издаја. Љубав треба да буде захтевна. Не у грубом смислу, ни на начин на који често заиста захтевамо од других оно што сами не пристајемо да чинимо, што нам се чини претешко, намећући им бремена која сами нисмо у стању или не желимо да носимо. Не, захтевност у љубави се састоји пре свега у томе да надахњујемо вољену особу, како би је уверили да је она бескрајно значајна и вредна, да има све потребно да израсте у већу меру човечности. За ово је потребна непоколебљива вера с наше стране, јер то није увек очигледно; постоје тренуци када се пред нам заблиста светозарни образ оног шта човек може да буде – и онда се он полко угаси: живот угуши онај највиши порив.
И тада наша вера треба да буде далековида, наша нада – ватрена, наша љубав – непоколебљива; тада смо дужни са свом пажњом, са свим својим искуством, помоћи човеку да расте; и само ако на овај начин верујемо, са спремношћу да будемо отворени до последње рањивости и захтевајући од другог да буде све оно на што је способан, имамо право да кажемо да га заиста, озбиљно, стваралачки волимо: не ради себе – већ ради њега.

poznajsebe