Мошти свете Петке

Мошти свете Петке

Мошти Свете Петке говоре нам о непојмљивости и величини Божје промисли, о значају Свете Петке, али и о историји простора на којима живе православни народи.

„Примери како светитељи сами откривају људима своје скривене мошти, оправдавају поштовање моштију светитељских, а да и не говоримо о чудотворном дејству тих моштију, које их двоструко оправдава“, речи су Светог владике Николаја забележене у знаменитом „Охридском прологу“, а посвећене управо начину на који су октривене мошти Свете Петке.

 За гроб Свете Петке, неко времена после погребења, нико није знао. Међутим, десило се да неки морнар, који је боловао од тешке болести, буде сахрањен недалеко одатле. Из његовог гроба, ширио се јак смрад. У близини се налазио подигнут подвижнички стуб на коме се подвизавао столпник, и како више није могао да поднесе несносан мирис, сишао је са стуба и, уз помоћ неколицине мештана, закопао морнарево тело у новоископани, дубљи гроб, у коме се већ налазило тело Свете Петке. Иако су видели да је тело које су нашли очувано, томе нису придавали већи значај. Сматрали су да ако је тело те жене свето, Бог би га већ открио на пригодан начин. Пошто чудеса нити ичег сличног није било, закључили су да није реч ни о каквој светитељки, па су морнарев леш ставили у гроб у коме је почивала Света Петка.

Један од мештана који су учествовали у овом чину, по имену Георгије, уснио је сан у коме му се јавила прелепа царица, у пратњи великаша. Један од њених пратилаца му је рекао: „Човече, зар се Бога не бојиш? Оно тело на које си наишао, свето је. Ви погребосте иструлело и смрадно трупло са телом божанствене Параскеве!“  Затим му се обратила и сама царица, тј. Света Петка, речима: „Одмах извади мошти моје и положи их на друго место, јер не могу подносити више смрада онога леша.“ Те ноћи, исто виђење имала је жена по имену Јефимија.

Сутрадан, сељаци су почели да копају и наишли на мошти од којих се ширио умирујући миомирис. Извадили су њено тело из земље, ставили у ковчег и донели у цркву Светих апостола у Каликратији, недалеко од Цариграда, где  су, са највећим старањем,  чуване скоро читав век. Свете мошти су одмах почеле да изливају многа исцељења – слепи би прогледали, хроми проходали, болесни добијали исцељење, што је све доприносило јачању угледа Свете Петке, који је имала међу захвалним људима, а  којих је, Божјом промишљу, из дана у дан, бивало све више.

У првој половини XIII века, крсташи су заузели и опљачкали Цариград, а хришћанске драгоцености Источног царства, међу којима и мошти Свете Петке, настојали су да пренесу у папске земље. Бугарски цар Јован Други Асен, користећи своје ратне победе, понудио је Латинима откуп светих моштију,  и био спреман да за њих плати највишу цену. Његова замисао је била да од Трнова направи нову православну престоницу. У том граду су већ биле сабране мошти многих православних светитеља.

Године 1231,  мошти Свете Петке донете су у Трново и положене у Саборну цркву. О значају овог догађаја говори чињеница да је читавим путем до Трнова, народ дочекивао свете мошти са великом побожношћу и молитвеном радошћу. Сам цар Асен, у пратњи мајке, супруге, великаша и црквеног клира, изашао је неколико километара ван града, како би их свечано сачекао.

Турци су освојили Трново 1393. године. Одатле су протерали  остарелог патријарха Јефтимија, првог писца житија Свете Петке, опљачкали цркву, а свете мошти избацили из кивота украшеног златом и драгим камењем, и свукли са њих златоткану одору.   

Убрзо, залагањем кнеза Страшимира, мошти су пренете у Видин. Но, само три године касније, Турци су и ту стигли, погубили су Христољубивог господара, а благо из видинских ризница, укључујући и светитељкине мошти, нашло се у Серу као ратни плен султана Бајазита. Тамо су остале две године.

Године 1398, ову светињу су од султана Бајазита измолиле три знамените Српкиње – побожна и мудра кнегиња Милица, знаменита песникиња и везиља деспотица Јефимија и Миличина кћерка Оливера, која је пристала да се, за спас свог народа и Цркве, жртвује и оде у Бајазитов харем. Када је чуо шта му кнегиња тражи Бајазит се насмејао и питао: „Зашто од других многе и велике цене достојних имања не молите, већ само сухе кости?” Овакав поступак кнегиње Милице, у чијој основи лежи непоколебљива вера у Бога и његову милост, као и жеља да свом народу обезбеди молитвену заштиту светитељке, султану, човеку другачијег кова, није ни могао да буде јасан.

Знајући вредност онога за шта моли, наша благочестива кнегиња  смерно је истрпела и ту увреду, и још му је понудила сва своја земна блага и имања у замену за свете мошти. Тако је Света Петка стигла у Крушевац, престоницу Светог кнеза Лазара, у дворску цркву - Лазарицу. Поводом преноса светих Моштију у Србију, знаменити Бугарин Григорије Цамблах, митрополит кијевски,  је записао „сва слава Петкина узе се Бугарској и подари земљи српској”.

Када је, почетком 15. века деспот Стефан Лазаревић, син кнегиње Милице, преселио престоницу из Крушевца у Београд, понео је и светитељкине мошти. Похранио их је најпре у Успењску цркву Митрополије београдске, а потом у нoву цркву Свете Петке, саграђену крај чудотворног извора под Београдском тврђавом.

Када су, 1521. године, Турци заузели Београд,  многи Срби су силом пресељени у Турску, а из опљачканог града однете су три светиње: чудотворна икона Пресвете Богородице, мошти царице Теофаније и мошти Свете Петке.

Светитељка се, после готово три века поново обрела у свом земаљском завичају. Мошти су положене у хранилницу часних моштију при Патријаршијској цркви Светога Георгија. Али Цариград је, у међувремену, постао престоница Отоманског царства.

У XVII веку Патријаршија цариградска упала је у велике дугове због тешких дажбина које јој је наметнула турска власт. Тада је војвода Василије Лупул, господар Молдавије, понудио да огромним прилогом покрије дугове Патријаршије, а да за узврат добије нетрулежне мошти Свете Петке. Тако су, 1641. године, свете мошти доспеле у Јаши, где су најпре, смештене у раскошни храм Света три јерарха.

Једне ноћи, 1888. године, храм је захватио велики пожар. Запалио се свећњак крај светитељкиног одра и од њега се раширила ватра. Том приликом, храм је изгорео до темеља. Спољашњи део кивота, начињен од сребра и злата, сасвим се истопио. Унутрашњост кивота од дрвета, тек је мало нагорела и то споља. Испод дрвеног поклопца лежале су мошти недодирнуте ватром. Нису се истопили чак ни печати од воска на њеној ризи.

После тога мошти су пренете у Саборну цркву посвећену Сретењу Господњем, где се и данас налазе, и где долазе хиљаде ходочасника из свих православних земаља да се поклоне вољеној светитељки, да је замоле за помоћ или да се захвале, након што су је добили.

crkvaub