Мон.Стефанида - Праштање

Октобар 10, 2021 - 15:23

Октобар 10, 2021 - 15:25

0 28

Праштање је лек који је Господ дао нашој души да би могла да се врати на Небо. И да би могла да уђе у Вечност. Оно спира сво зло које се наталожило грехом. Оно поправља односе, враћа човека у заједницу са другима, омогућава му да постане способан да се угради у Небеску зграду Цркви, и да може у миру са другима да уђе у Рај.

Да би човек праштао, он треба да буде смирен, и да има покајање, да увиди прво своје грехе , а треба да има и милостиво срце, и љубав према ближњима, да би њих оправдао.

Треба да буде и у Духу Истине да би објективно просу-ђивао и о себи и о другима. Треба да има већу љубав према Богу, Истини, и другима, него према себи самом.

Треба да се труди да упозна ближње, да увиди њихове разлоге зашто су нешто учинили, зашто су нешто рекли.

Дакле, да их гледа онако како они сами себе гледају, то јест, да себе стави у њихов положај, и да схвати њихово тренутно стање у којем су нешто рекли или учинили.

Праштати значи изаћи из злопамћења, и значи заборавити туђе грехе, не придавати им значај, не враћати се на њих.

Једноставно, оправдати другога увидевши његово стање.

Видети га онако каквим га Бог види, Који га је створио, и брине о њему, и не жели да он пропадне.

Бог се не вређа. Он гледа увек да помогне човеку. Он зна све његове слабости, и зна цео његов живот, и зна праве разлоге зашто је неко реаговао како је реаговао, или учинио нешто.

Свакако ћемо и ми лакше опростити ако исправно схватимо човека, ако себе ставимо у његов положај, ако покушамо да његовом логиком схватимо њега.

Наравно, битно је и срце, а и воља. Каквим срцем ми то радимо, и да ли имамо добру вољу. Некад можеш да схватиш,али ти се срце буни, или воља. Битно је да од срца оправдамо човека, и онда је могуће и опростити.

Опростити значи да се вратимо у оно стање, у онакав однос према том човеку какав је био пре његовог греха.

Потпуно опраштање је кад се потпуно успостави заједница као пре, кад није било никаквог искушења.

Још ако схватимо да је то не само на добро тог човека, да њему буде лакше што смо му опростили, него да је то добро и за нас саме, јер се ми тиме исцељујемо од зла, онда би то требало још више да нам да добре воље да се трудимо да брзо опростимо.

Свети Оци не препоручују одмах тражење опроштаја једино у случају да је друга особа у стању гордости и непокајаног греха, па јој не би било на корист да јој одмах тражимо опроштај, јер би се још више погордила, и још би више мислила да је у праву.

Да би могао да опростиш треба да погледаш и у свој живот, да није нешто из твог живота проузроковало да ти други учини неки грех, да ниси и ти сам учинио такав грех неком трећем, па ти се то враћа. Да се није неко од твоје породице или твојих предака огрешио о некога, а није се покајао, па се пренело испаштање на потомке, да би се спрао тај грех са те породице. Ако неко смирено претрпи казну за грех који је његов предак учинио некоме, онда се ту ланац зла прекида и долази опроштај.

Такође, мора човек да зна да може и нечастиви да хушка људе против нас, ако смо у неком врлинском, благодатном стању, па тада треба да смо свесни одакле то долази, и да опростимо ближњем.

Такође, ако смо ми неким својим грехом допринели поремећају односа, онда још и најпре имамо разлог да праштамо, и да се кајемо за своје сопствено зло, и да правдамо другога.

Па и да није све ово, требало би да мислимо на Вечни Живот, да нам то буде мотив за праштање. Да размислимо како ћемо живети у Рају ако имамо на некога нешто неисцељено, неопроштено.

Опраштање је враћање душе у блажено стање, смирено, детиње, рајско.

Дете брзо заборави. Заплаче, утеши се, и почне да се игра као да није ништа било.

Праштање нас доводи у стање незлобивости. Да би могли да праштамо морамо да будемо у смирењу. Да не придајемо значај себи. Да не будемо важнији себи него што нам је важан ближњи, или добар однос са њим.

Да нам не буде важније задовољење наше повређене сујете, него љубав према ближњем.

Ово све стоји у случају да та особа има покајања, да жали, да увиђа своје грехе.

Чак и ако она то све нема, добро је да ми, са наше стране, у себи опростимо, да не држимо зло, због нас самих, због саме наше душе.

facebook.com/serafim.petkovic