Мргодни пророк, великог срца
Скоро сви смо имали искуство да нам на овај или онај начин из живота оде неко драг, а да нисмо успели да му кажемо оно што смо хтели, јер напросто није било прилике, нисмо стигли, или нам се чинило да постоји нешто важније и прече. (А слично искуство имају и сви они који се баве писањем.) Писац ових редова, у том погледу – бар овога пута – може бити спокојан. Оно најважније што сам имао да кажем о митрополиту Амфилохију сажето је у наслову последње колумне објављене на овом истом месту пре нешто више од месец дана, непосредно пре него што ће се он разболети и отићи у болницу: „Хвала Ђеди на победи!“ Зато ће ово што следи бити само мала, логична и подразумевана аналитичка разрада реченог у том наслову.
Изузмемо ли групице квази „грађанских“ екстремиста, с једне, и тзв. „зилота“, с друге стране – који су га, и једни и други, непрекидно нападали – митрополит Амфилогије је био општеомиљена фигура у Црној Гори и Србији, па и много шире, у православном и хришћанском свету.
Заправо, можда чак и више од набрајања заслуга и бројних похвала о Амфилохију најбоље говоре они који су га за живота (па чак и ових дана) брутално и ружно нападали. При чему је тешко рећи да ли су тужније њихове биографије, или су јаднији њихови „аргументи“. Говорили су да је „човек мржње“, а треба, на пример, само погледати речи београдског муфтије који подсећа како је 2008. управо Амфилохије лично стао испред хулигана који су кренули да пале џамију у Београду. Пребацивали су му због говора на сахрани Зорану Ђинђићу, а он му је, заправо, тим говором подигао споменик.
Наравно, нема човека који не греши у световним стварима. Да ли можда у оном преломном тренутку деведестих није требало да подржи Мила, него Момира Булатовића? Да ли је поводом црногорског референдума требало да иступи јасније и одлучније? Да ли је пре четири године могао директније да стане иза опозиције? Можда. Бавиће се тиме и свим другим стварима неки будући историчари и биографи. Но, питање је велико да ли би његова другачија или оштрија реакција у поменутим ситуацијама променила исходе, али је сасвим сигурно да би довела до великог и вероватно крвавог сукоба.
Али једно је сигурно и неспорно. Наиме, нема никакве сумње да је он, лично, баш тај „преки“ и „виолентни“ Амфилохије, апсолутно најзаслужнији, односно „најодговорнији“ за то што је у Црној Гори избегнуто крвопролиће и братоубилачки рат. И то не једном, него најмање три или четири пута. Искрено, ни писцу ових редова доскора то готово није пало на памет. Али имам утисак да су то на неки начин видели, тачније, знали и осећали скоро сви у Црној Гори. И за то ће му бити вечно захвални.
Не треба да заведу поруке мржње са опскурних портала и друштвених мрежа „Ђедо“ је био омиљен и поштован. Додуше, често и несхваћен, као што обично и бива са великим људима у свом времену. Ништа мање Црногорац због тога што је био велики Србин. Као и обрнуто. А пребацивали су му – често истовремено – и једно и друго. Заправо, он је самим својим животом, мисијом и деловањем на најбољи могући начин разрешавао ту идентитетску „квадратуру круга“. Само у једној ствари није био типичан Србин и Црногорац – наиме, био је спреман да опрости, призна грешку, покаје се и извини.
Амфилохије није био благи и питоми Славонац Павле. Није ни помало чивијашки разиграни и анархични Атанасије. (Ваљда су се зато, као две скоро апсолутне супротности, тако добро и слагали.) Био је мргодни Морачанин, а ликом и јавним говором највише је подсећао на каквог горштака и старозаветног пророка. Али све такав „мргуд“, оштар, прек и поган на језику, он је, као што рекосмо, у критичним ситуацијама, заправо, учинио готово немогуће ствари – сачувао је какав-такав мир међу завађеном браћом. Можда га другачијег Црногорци не би ни разумели и не би послушали? Далеко од тога да је био „мондијалиста“ (напротив), али је међуетничком и међуконфесионалном разумевању у Црној Гори и региону допринео неупоредиво више од свих „НВО и „центара за толеранцију, мир и помирење“.
Злобници су му својевремено дали надимак „пуковник“. Али на неки начин (али не тај који су му импутирали) он и јесте био стратег и „војковођа“. Био је не пуковник, него „генерал“ војске оданог свештенства, монаштва и верног народа у Црној Гори. Није та „војска“ настала у трену. Градио ју је током деценија, пажљиво и стрпљиво, спремао и опремао трудом, бригом и љубављу. И када ју је током ових литија извео и постројио сви су се нашли у чуду. И у том смислу – и не само у том – оно што је он за тридесет година учинио од црквено и духовно разорене Црне Горе са пуним правом може и мора да се сматра неком врстом црквеног (и Божјег) „чуда“.
Не постоји „прави тренутак“ за умирање. Увек има бар још неки недовршени посао, нешто или неко због кога вам се не одлази – и неки који ће због тог одласка бити тужни. С обзиром на послове које је обављао, као и љубав којом је био окружен, митрополит Амфилохије онда вероватно не би могао да умре никад.
Али, ако се погледа из само мало шире перспективе, може се рећи да је Митрополит у највећој могућој мери заокружио свој земаљски пут, како црквени, тако и световни. Обновио је и подигао многе храмове и манастире, закључно са величанственим Храмом Христовог Васкрсења у Подгорици, у којем је на крају и сахрањен. И није их само физички подигао, него и испунио људима, духовношћу и побожношћу. Светиње је одбранио. Грешке исправио. Зло победио. Слободу дочекао – и не само дочекао, него јој и најдиректније допринео. Одлази омиљен од многобројних поштовалаца и поштован од оних којима из различитих разлога није био омиљен.
Превише за један људски живот. И више него довољно за вечни помен.
mitropolija.com
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
