На гробљу у близини Рашке тек се завршила скромна сахрана просечног старијег човека. Свештеник је спаковао свој епитрахи...

На гробљу у близини Рашке тек се завршила скромна сахрана просечног старијег човека. Свештеник је спаковао свој епитрахиљ и требник, и пришао скромној трпези да се послужи. Све је одавало још једну обичну сахрану. Међутим, сваки је човек тајна, а многе тајне остану само Богу познате. Свештенику приђе комшија упокојеног, човек у дубоким годинама, са видљивом тугом на лицу. "Оче" , рече комшија, "морам вам нешто веома битно рећи, везано за мене и покојника. Видите мој комшија и ја смо, као младићи, за време Другог светског рата, кренули на краљевачку пијацу, да продамо сир. Ту нас немачки војници ухапсе. Мене са многима одреде у групу за стрељање, а комшију и још мањи број људи пусте кући. Али мој комшија не одлази, тражи разговор са главнокомандујућим официром. 'Шта хоће та балканска свиња', упита командант, 'да моли за живот?'.Тада приступи мој комшија. 'Молим вас, хер командант, мене сте пустили кући, а ја сам неожењен, а мој комшија је у групи за стрељање, ожењен, двоје деце, можете ли мене стрељати уместо њега?' Немачки официр је био згранут, није могао да верује својим ушима. У ствари, сви смо били изненађени молбом мог, сада покојног комшије. Тренуци су трајали као вечност, а онда је командант донео одлуку. Ускоро смо и ја и комшија били на путу за Рашку, кући, све трчећи, он је само ћутао, а ја још увек у страху. Пред долазак кући је проговорио: 'Молим те, о овоме не сме нико да сазна док сам жив'. Ето ја сам обећање испунио. Ћутао сам о свом спасиоцу, иако нисам хтео, целог његовог живота, а сада не могу то више у себи да држим." Тад силно заплака. (Преузето са интернета, непознат аутор.)

Октобар 24, 2021 - 00:04

0 11

На гробљу у близини Рашке тек се завршила скромна сахрана просечног старијег човека. Свештеник је спаковао свој епитрахиљ и требник, и пришао скромној трпези да се послужи. Све је одавало још једну обичну сахрану. Међутим, сваки је човек тајна, а многе тајне остану само Богу познате. Свештенику приђе комшија упокојеног, човек у дубоким годинама, са видљивом тугом на лицу. "Оче" , рече комшија, "морам вам нешто веома битно рећи, везано за мене и покојника. Видите мој комшија и ја смо, као младићи, за време Другог светског рата, кренули на краљевачку пијацу, да продамо сир. Ту нас немачки војници ухапсе. Мене са многима одреде у групу за стрељање, а комшију и још мањи број људи пусте кући. Али мој комшија не одлази, тражи разговор са главнокомандујућим официром. 'Шта хоће та балканска свиња', упита командант, 'да моли за живот?'.Тада приступи мој комшија. 'Молим вас, хер командант, мене сте пустили кући, а ја сам неожењен, а мој комшија је у групи за стрељање, ожењен, двоје деце, можете ли мене стрељати уместо њега?' Немачки официр је био згранут, није могао да верује својим ушима. У ствари, сви смо били изненађени молбом мог, сада покојног комшије. Тренуци су трајали као вечност, а онда је командант донео одлуку. Ускоро смо и ја и комшија били на путу за Рашку, кући, све трчећи, он је само ћутао, а ја још увек у страху. Пред долазак кући је проговорио: 'Молим те, о овоме не сме нико да сазна док сам жив'. Ето ја сам обећање испунио. Ћутао сам о свом спасиоцу, иако нисам хтео, целог његовог живота, а сада не могу то више у себи да држим." Тад силно заплака. (Преузето са интернета, непознат аутор.)