Наручје цркве – митрополит Николај Хаџиниколау

Бога није могуће познати гностичким методама. Он није математичка једначина која нам је задата да је решимо. Бог је истинска тајна која се открива у срцима људским, и људи му прилазе са тим дубљим унутрашњим процесом чији је крајњи резултат да нас чини отвореним за благодат и благослов Његов.

Ми, данашњи људи, гушимо се у проблемима овога живота. Дете нам се разболело, послови нам не иду добро, тешко нам је да се оженимо/удамо или да стекнемо дете, или се женимо/удајемо и након тога долази до неке несреће која нам ствара велике проблеме у погледу тога да наставимо да живимо заједно. Другде смо, пак, заокупљени својим односом са децом нашом или са родитељима нашим, или тиме шта ћемо студирати, или да ли ћемо, када и где наћи посао, забринути смо за децу своју или браћу и сестре своје који се одједном понашају некако чудно, суочавамо се са психичким болестима – све то представља основне, свакодневне проблеме које умножавају начин живота и атмосфера су схватања савременог друштва. Проблеми те врсте чине да мислимо да је Бог одсутан. И то због тога што верујемо у неког Бога-слугу који служи нашим свакодневним потребама: разболевамо се и тражимо да нас излечи или имамо трему због испита на факултету и желимо да нам помогне да на испитима успемо. Међутим, неопходно је да схватимо да тај човеколики Бог којег смо ми исконструисали и који у великој мери подсећа на људске слабости древних јелинских богова, не постоји.

Сви ми смо, мање или више, рањени људи. Сви имамо неку сузу у свом животу, неки плач или недоумицу, неку стрепњу, немир који сам наш живот умножава. Желимо, дакле, да сва та питања негде наслонимо. Неки излаз налазе у психолозима, психијатрима, породичним саветницима или, ако не желе да се упуте тамо, у неким пријатељима у које имају поверења. У нашој, пак, земљи, и поред рата који се води, један велики број људи себе још увек поверава Цркви. Осећа је као мајку и жели да јој се приближи, да некако оцркови проблем свој и да јој га повери. Људи, дакле, прилазе Цркви како би решили животне проблеме. Ти проблеми, међутим, често пројављују стање душе. Црква са великим разумевањем пригрљава непосредне и свакодневне проблеме, али пошто жели да суштински помогне човеку, истовремено му пружа могућност да спази свој унутрашњи свет, да види своју духовну перспективу и да постане свестан потреба своје душе. Неки проблем који некога притиска, код неког другог може да дејствује као благослов. И веома је значајно да то разумемо, не да бисмо променили начин размишљања, већ да бисмо стекли дубље поимање ствари.

facebook.com/crkvaklokot