Нови статус цариградске Софије

У историји Свете Софије од милион и по година наступила је нова епохална промена. У далекој прошлости њено претварање из православног храма у џамију подударило се с почетком новог времена: од разних варијанти хронолошке границе између средњег века и новог доба најубедљивија и скоро општеприхваћена је 1453. година, кад је пао Цариград који су освојиле Османлије. Главни град православне империје постао је резиденција османлијског султана Мехмеда Освајача. Он је Саборну цркву Цариградске патријаршије претворио у џамију. По вољи оснивача Републике Турске Кемала Ататурка, Света Софија је постала музеј, а сад је декретом турског председника Е. Ердогана још једном променила статус – поново је претворена у џамију. Многобројни протести против овог акта који је планиран пре неколико година и који је био јавно обећан нису имали жељени ефекат, Анкара их је игнорисала. Православни свет, хришћани разних конфесија и културна заједница су га примили са жалошћу. Православним Русима Света Софија је посебно драга – и због тога што су у њу дошли изасланици великог кнеза Русије равноапостолног Владимира, због њихове приче о ономе што су видели и шта су доживели боравећи у овом храму: „Не знамо јесмо ли се налазили на небу или на земљи, зато што на земљи нема таквог обличја и лепоте, и нисмо у стању да их опишемо; знамо само да тамо с људима обитава Бог,“ – послужиле су кнезу као импулс за доношење одлуке о сопственом крштењу и о покрштавању сопственог народа. У садашњој ситуацији треба трезвено и адекватно оценити карактер и димензије доживљеног губитка. Непревазиђено дело великих архитекти Анфимија из Трала и Исидора из Милета није срушено због председниковог декрета. Сачували су се и мозаици Свете Софије, и међу њима има ремек-дела, која представљају највиша достигнућа хришћанске уметности. А с друге стране, и у време кад је храм Свете Софије имао статус музеја и кад у њему свеједно није било места за јавну молитву, за православно богослужење, а хришћанске ходочаснике ништа није ометало да се моле срдачном и умном молитвом у овој светињи ни у време док је била џамија. Правде ради треба подсетити да нису Турци Османлије били први који су се дрзнули да нападну ову светињу. Храм је у VIII веку доживео нападе иконобораца који су с његових зидова скидали мозаик. Почетком XIII века цркву су опљачкали крсташи. Пошто су због своје грубе неукости умислили да су комадићи мозаика направљени од злата вадили су их секирама. И напокон, два века касније, кад је црква претворена у џамију многострадални панои мозаика који су покривали њене зидове били су скинути или покривени малтером. Мозаичке приказе који су се сачували испод њега рестауратори су открили у музејском периоду историје храма. Без обзира на све губитке Света Софија и данас остаје једно од највећих дела створених људском руком, она још увек носи у себи одблесак вишњег света, видљиве знаке додира с божанским савршенством. Руски сликар М. Нестеров који је посетио храм Свете Софије док је био џамија под утиском од онога што је видео написао је: „Света Софија која не изгледа грандиозна с мора изблиза је огромна. Гомила муслиманских дограђених објеката је унаказила првобитне форме. Међутим, чим сам ушао у храм све се променило... Скоро од самог улаза... види се скоро цео свод купола, који толико личи на небески свод. Његова непрегледност је непрегледност неба, што се, наравно, не може рећи о куполи римског Петра која је тако тешка и притиска... Задивљујући је простор куполе који изгледа као да је безграничан.“ Огорченост хришћана због акта турског председника је природна, али реакција православног света на промену статуса Свете Софије не може се подударати с оном која је овим поводом изражена у изјави руководства Светског савета Цркава. У њој је овај акт Е. Ердогана окарактерисан као „ударац задат уједињењу религија“. Можда се ради само о незграпном изразу, и можда се имала у виду солидарност људи који припадају различитим верским заједницама, али се притом залажу за извесне опште вредности. А „обједињење религија“ је штетна утопија чијој реализацији свесно могу да теже људи који су лишени религиозне вере. Али шта ће бити са Светом Софијом кад Ердоганов налог поприми конкретне црте? Какви ће бити стварни услови за њен обилазак? Турска страна тврди да ће приступ Аја Софији остати слободан и да ће чак био бесплатан, какав до сад није био. Песимисти и скептици могу рећи: лош почетак ће имати још гори крај. Међутим, реалистичан поглед на ситуацију не даје основе за бојазан, у сваком случају у најближој перспективи, да ће поставши џамија храм бити затворен за посету од стране „неверника“. Главну бригу данас представља очување мозаика Свете Софије. Позната је традиционална нетрпељивост ислама, исто као и јудаизма, према светим приказима која је у прошлости ишла и даље – до забране свих облика фигуративне уметности, тако да је таленат уметника могао да се реализује у неисцрпној маштовитости приликом стварања орнаменталних украса. Савремена Турска је далеко отишла од некадашње идиосинкразије у односу према приказима: они су присутни у њеним градовима и селима на сваком кораку – у њој вероватно нема града који није украшен статуом Кемала Ататурка – а у џамијама се не дозвољавају никакви свети и фигуративни прикази, као и у стара времена. С претварањем Свете Софије у џамију ће, наравно, бити донете одлуке у вези с овим. Још увек се не зна које тачно. Међутим, дате су званичне изјаве о томе да ће режим заштите споменика који је УНЕСКО предвидео за објекте „Светске баштине“, каквом је Света Софија проглашена још 1985. године, бити поштован и убудуће, а овај режим не искључује само уништавање, већ и свако оштећивање заштићених ремек-дела од светског значаја. Биће добро ако се у том смислу промена ограничи застирањем мозаичких паноа у току муслиманске молитве. Чудовишна перспектива уништавања мозаика Свете Софије се данас не запажа: умерени исламизам који је утицајан у савременој Турској далеко заостаје за фанатизмом вандала из ИСИС-а, Алкаиде или талибана. Постоји мудра народна пословица – после битке сви су генерали. А увек је корисно и умесно анализирати узроке пораза ради лекција за будућност. Иза ове одлуке која је жалосна за нас, хришћане, а која је донета у Турској, видимо најмање два основна фактора. Један се налази по страни од напора хришћанске и културне јавности да спрече овај догађај. Његов корен се крије у самом турском друштву, тачније, у томе како се постепено, корак по корак мењала реакција овог друштва на одуговлачење процеса интеграције Турске у западноевропску заједницу, конкретније – у ЕУ. Нешто слично се могло запазити и у односима између западног света који је до јуче био католички и протестантски, а данас је постхришћански, с другим земљама и народима који су тежили или још увек теже да уђу у ово привилеговано друштво. Илузорне наде смењује разочарење. Перипетије ових веза су нам добро познате, делимично на основу сопственог искуства, зато што их је наш народ осетио на својој кожи. Очигледну илустрацију овог процеса представља тривијална слика мамљења шаргарепом која се не може дохватити. Интегрални Запад, поред тога што на њему има много људи који критички размишљају, убеђен је у сопствену надмоћ над другим цивилизацијама и у своју несавладиву привлачност за остали свет. Ипак, ова привлачност има своје границе. Ова саблазан се не свиђа свима. Кад би Турска коначно постала постмуслиманско друштво, попут постхришћанског Запада – била би примљена у ЕУ, али се то није десило и услед тога се учврстио став принципијелних противника вестернизације добивши подршку од Турака који су разочарани некадашњим илузијама од успостављања братских односа са Западом. Декрет председника Ердогана представља симболичан гест упућен Западу, који се у исламском свету често погрешно поистовећује са хришћанством чија колевка заправо није на Западу, већ на Истоку – у Палестини. Под влашћу „Запада“ – крсташа – Света Софија се налазила само нешто више од пола века. Други фактор који је послужио као импулс за доношење одлуке и претварању храма Свете Софије у џамију данас јесте криза у односима унутар православног света. Фанар се супротставио Руској Православној Цркви починивши акт јурисдикцијске агресије. Сад видимо једну од последица учињеног раскола. Да је православни свет солидаран Анкара би се теже одлучила да предузме корак који је сад учинила. Ради се о томе што је недавно цариградски патријарх уз сагласност поглавара и епископата других помесних Православних Цркава могао да даје изјаве у име 300 милиона православаца. Кога он представља након што је услед његових поступака постало немогуће очување канонског општења Руске Православне Цркве с њим? У Турској има једва неколико хиљада људи који припадају Цариградској патријаршији, и глас васељенског патријарха с катедром у Цариграду није чула државна власт земље на чију територију се простире његова јурисдикција. А други гласови из иностранства, који и данас имају већу тежину, а који су дати за очување некадашњег статуса Свете Софије, у Анкари су били игнорисани под изговором непоколебљивости националног суверенитета. За подржавање раскола мора бити плаћена висока цена и она ће временом можда постати још виша. Немоћ Фанара може изазвати и друге, можда осетљивије акције. Видећемо да ли ће за њихово спречавање Цариградску патријаршију под своју заштиту оне силе у чијим геополитичким играма је она тако радо одлучила да се поигра на територији Украјине. Међутим, оне данас имају много својих проблема. Протојереј Владислав Ципин Извор: srpska.pravoslavie.ru