О фарисејству у вери

У самом почетку - иако то уопште није почетак духовног живота - одмах се хватамо за оне лоше помисли и одмах хоћемо да развијемо палу природу. Умјесто да је откривамо, да је препознамо, ми хоћемо да је развијемо - кроз сујету, кроз гордост. То је она типична ситуација: дошао сам у храм Божији, упознао сам се са људима који су ту, снимио сам каква се ту прича прича, видeо сам која је ту литература, ту су неки молитвеници - добро, имам Псалтир - у реду, ваља имати бројаницу, изгледа од стотину чворова и - одмах почиње акција. Одмах су ту дугачке молитве, ваља и постити - строго, одмах на води... И, почиње онај болесни, такмичарски дух који смо примили у свијету, који је усвојила наша пала природа. И, она га, браћо и сестре, емитује у том назови-новом духовном амбијенту. То је много опасно... А, оне благодатне пројаве у откривању слабости ми гледамо да сакријемо од погледа свога ума. Ако се нека страст открије у нама, ми гледамо одмах да је сакријемо од погледа свога ума и да је сакријемо од других, да изградимо неки “добар духовни лик”. Ту најчешће упадају они који су тек на почетку духовног живота, и њима се ту живот и завршава. Они који инсистирају на држању за правила, уместо живе вере; они никада од духовног живота ни окусили нису! На жалост, сила обмане је велика, па такви могу у Цркви да проживе и деценију-двије, а да никад окусили благодат нису! Они носе у себи благодат Светога крштења, али она треба да се активира дејством слободне воље и здравим духовним покретима, да се усваја кроз подвиг, кроз исправан духовни живот. А, исправан духовни живот, како нас учи Свети Игњатије Брјанчанинов, јесте управо у откривању сопствених страсти и слабости. Јер, САМО НА ТАЈ НАЧИН ДОЛАЗИМО ДО ХРИСТА. Овако си стално затворен у себе; то је та гордост, тај его-центризам, та болесна усмјереност на себе, на свој духовни живот, на свој подвиг, на своје врлине. То је једна страшна атмосфера, то је велика болест. Умјесто да откријеш Христа кроз слабости, кроз своје страсти, као Онога Који ти је потребан, ти си самога себе “наштеловао” као здравог, и теби Христос, у суштини, уопште није потребан. И, све те молитве које ми изговарамо у таквом духовном расположењу, бивају нам на гријех. То је само оно што се устима изговара, а срце нема потребу за тиме. ... То су они облици побожности које ми данас, врло често, сријећемо: то је побожно окретање педала, али са скинутим ланцем. Кретање у мјесту. Исцрпљивање без смисла, без плода. Путовање без циља. Такве побожности има, али то није побожност православна, то није живот Цркве, то није духовна динамика. То је обмана, промашај, а до тога долази зато што нисмо примили Истину. Нисмо примили Вјеру онако како је она откривена и не исповједамо је онако како смо се завјетовали, примајући Свето крштење, него врло брзо одступамо од ње. Кад бисмо се ми исповиједали како треба, не би се могло гледати данас од свјетлости која би долазила из наших лица! Али, ми се не исповиједамо како треба! Нема покајања у односу на гријех! Нема! Површно, лицемјерно, или га уопште нема. Али, болести има! ... А, Христа нема! Шта ће Христос “здравоме”, “праведноме”, “светоме” и “побожноме”? “Нека Га тамо, на зиду, нека Га на иконама, мени Он не треба, у суштини! Ја сам добро, у доброј сам кондицији - читао сам молитве, мало сам постио сриједом и петком, дајем десетак од свега што имам, нисам као они цариници, блудници, наркомани, пијанице, добар сам, ништа ми не фали!” А, гријешник прилази и прима Свету тајну Причешћа. Обратите пажњу, то је проблем: колико пута смо се ми - први ми, свештеници - колико пута смо се причестили! А, гдје је, оче, то? Гдје се то пројавило? Сваки дан се причешћујеш - дај да се то види! Примаш Тијело и Крв, примаш Свјетлост! Огањ божански! Гдје је то? Зато што нема вјере, браћо и сестре... Не вјерујемо да је то заиста Тијело Христово и Крв Христова. И, не вјерујемо да смо заиста болесни. И, онда, иако ми често приступамо, иако се често причешћујемо, иако нас Христос често додирује, ... а нас Господ додирује не водом, не одеждама, него Тијелом и Крвљу улази у нас, додирује нас и - ништа. А, зашто ништа? Зато што, кад Господ улази у човјека, Он понавља исте ове ријечи: По вјери нека ти буде. И, шта бива? Ништа. На жалост, не бива оно што би могло да буде. Од једног Причешћа, у силној вјери и по дубоком доживљају болести, могле би да се десе велике, узвишене промјене. Нека би дао Господ, Дух Свети, Онај Који у Тајну уводи и духовно руководи све нас који смо у Цркви, да дођемо до тог нивоа свијести и пажње, да нам да да откријемо болест у нама - не “кијавицу” и не “прехладу”, него дубоке повреде, отворене ране, гангрене, метастазе... Велике, озбиљне болести! Умне, духовне, болести срца, болести воље, то су страшне болести - тјелесне не могу ни да се упоријеђују, само су неки блиједи символи - да видимо то, браћо и сестре, да не бјежимо од тога. То Господ показује, али не да би те понизио, него да би изазвао у теби жеђ за здрављем и да би, том жеђу вођен, нашао Источник Живота. Јер, ко налази Извор најбоље, најпрецизније? Жедни, браћо и сестре! Ко хлеб налази? Гладни! А, жедни и гладни здравља најбрже налазе Христа и не одвајају се од Њега! Погледајте ове слијепце, погледајте како прецизно иду за Њим! Погледајте ону крвоточиву, погледајте многе грешнике из Јеванђеља, из историје Цркве, како непогрешиво иду ка Христу! Нико више не може да их скрене! И, у додиру и по вјери, буде исцјељење - духовних очију и срца духовног. Нека би дао Господ да се открије болест коју носимо у свим њеним дубинама и ширинама, и да та болест буде темељ наше покајне молитве и наше силне вјере да је само један Спаситељ, само један Исцјелитељ, Господ наш Исус Христос, Који нас, у нашој Светој Православној цркви, додирује и благодаћу Својом помазује, Крвљу храни и Тијелом лијечи... О. Рафаило (Бољевић) (Одломци из неколико духовних предавања и литургијских проповеди о. Рафаила, у манастиру Подмаине) Извор: saborna-crkva.com