О инертности нашег сазнања

Промене у животу почињу променама у сазнању, свести. Када одједном, можда и неочекивано за себе, почињемо да размишљамо другачије него што је то било до сада. И, сходно томе, понашамо се другачије. Али ово није цела истина. Поента је у томе да је код човека све повезано. И мисли, и осећања, и поступци. Тако да одредити што следи након чега често није могуће. Овде се ради о томе да се процес промена у сазнању може покренути након неког неког неочекиваног поступка. Он можда да буде нека врста окидача (тригера). Да, наравно, ако се том поступку посвети довољно пажње, ако га максималн освестимо. Тада освешћен, проживљен поступак може довести до стабилних промена у сазнању. Такве промене утичу на промене у карактеру, а затим и на промену човекове судбине у целини.

Једна од распрострањених идеја на које се многи људи ослањају приликом разматрања догађаја из свог животу је тврдо веровање да су трауме из детињства нешто фатално. И да оне одређују могућност настанка и присуства свих наших проблема у садашњости. Да, тако ће и бити, ако у то будемо веровали. Али хришћанство негира фатализам, између осталог и у личној судбини. Ми увек имамо могућност избора, што значи и могућност да нешто променимо. Ствар је само у вери. Не постоји ништа јаче од овог нашег унутрашњег ресурса – вере и ослањања на Бога.

Околности су такве да често имам посла са људима који се дуго времена налазе у улози жртве. Све своје проблеме објашњавају чињеницом да су рођени у погрешној породици, од погрешних родитеља, у погрешно време и на погрешном месту. Понекад, када је ово превише очигледно и када се човеку постави питање, колики је ваш део одговорности за све што се догађа, то изазива оштру агресију и отпор. Знамо да се на тај начин активирају механизми обране. Порицање, неслагање, „мене нико не разуме“ – то су све психолошки механизми одбране који штите наш его од непријатних осећања. Као што знате, ударци по самољубљу су готово неподношљиви за обичног нормалног човека. И он одмах прелази у тупу одбрану – оправдавање, агресија, самосажаљење или бира неке друге облике уобичајеног реаговања.

Опет се враћамо на чињеницу да је наша психа врло инертна. На спољне стимуле реагује познатим омиљеним стратегијама. Али ове стратегије је могуће променити. С тачке физиологије то омогућава да се у мозгу формирају нове неуронске везе. Напуштање уобичајених менталних рефлексних реакција је ствар свесне намере.

Година се ближи крају. За многе од нас ово је прилика за детаљну анализу ове скоро прошле године. Да размотримо важније догађаје из свог живота, своја осећања, мисли. На основу пажљивог испитивања протекле године доносимо закључке. Шта смо научили? Шта смо схватили уопште и шта смо ново схватили о себи? Који су били најзначајнији догађаји? И, оно што је веома важно, за шта могу бити захвалан Богу, људима, себи? Какве ми је дарове дао Господ? Веома је важно научити се да се с поштовањем односимо према оном што се догађа. Већ се може чути како је ово била тако лоша година, како је боље да се што пре заврши… Не, такво нешто је немогуће. Увек могу рећи да сам захвална Богу. Чак и за ове последње две недеље, које сам болесна, показало се да сам Ковид позитивна… Али, на крају крајева, толико тога сам осмислила, схватила… И сећам се пуно тога што се догодило ове године. А било је толико невероватно лепих, важних и потребних ствари. Прочитане књиге, комуникација са људима, путовања, растанак са прошлим непотребним стварима (како са реалним, тако и са менталним), нова открића… Хвала Богу на свему. Важно је знати бити захвалан. То је заправо један од фактора који форматира нашу свест, удаљава нас од дуалистичког погледа на живот, на нас саме (када је све по принципу: добро-лоше, да-не). Свет је много разноликији од добро-лоше; правилно-неправилно. Али да ли можемо да видимо овај спектар боја, ову разноликост нијанси и звукова? Због чега себе ограничавамо, своје перцепције стварности? И што је најважније – свиђа ли нам се да тако живимо? Ако не, увек постоји могућност промене. Али прво треба да схватамо да је прави затвор по правилу наша ограничена свест. Она је у нама.

poznajsebe