О молитви за време богослужења

старац Сампсон Сиверс

О молитви за време богослужења

Питање учешћа на Богослужењу је за сваког човека интересантно, тешко и болно. Како ви обично учествујете? Не пратите сваку реч онога што се поје или чита, него сопствена осећања. Ето због чега веома ретко добијате утеху и ретко се духовно опорављате на Богослужењу. Пре свега, треба се постарати о спокојству, зар не? Доћи у цркву у стању немира и добити некакву радост — то је немогуће. Као друго, потребно је да свако учествује тако, што ће непрекидно да прати сваку реч онога што се поје или чита, не препуштајући се сопственим осећањима. Треба се трудити да се избегава чулност и умишљена напетост, како би била схваћена свака реч која се поје или чита. И да се не изгуби нит стајања пред Богом. Нит стајања пред Богом може да буде само умна, молитвена, без учешћа чула. Чулно стајање пред Богом — то већ није православно! Ето зашто и наше појање веома често представља сметњу за молитву и квари је. Оно уводи елемент чулности у нас. Дакле, треба се пре свега постарати око тога да молитва буде у нама и да нас укључи у богослужбено читање и појање. Ако ње у нама нема, никако не можемо да се укључимо. Због тога се често препоручује: при уласку у храм и када се прелази његов праг неизоставно треба обављати Исусову молитву. И у стању упорног истрајавања у Исусовој молитви треба се укључити у богослужбено читање и појање.

Строго се треба држати правила: свако чулно учешће искључи из себе, јер оно није православно. Због тога сте често слушали да се препоручује појање читавог народа у цркви, је ли тако? Ту онда нема чулности изазване утицајем музике. Зато се прост народ који не схвата класичну музику заиста моли, док се тзв. интелигенција која воли класичну музику или учено појање моли чулно, па стога не добија никакву духовну утеху и задовољство. То се може видети и у животу.

У хришћанском духовном животу напредује прост народ, који не схвата класичну музику и музику уопште. Дакле, сва суштина нашег учешћа у Богослужењу састоји се само у томе, да то учешће обавезно мора у себи да садржи разумевање сваке речи молитвеног читања и појања. Уз мољење умом. А ако будемо учествовали само чулима, онда никада нећемо доживети никакву радост. То подразумева огроман рад на себи.

Ви и по себи знате како се ретко са Богослужења враћате испуњени миром. Често се осећамо празно, је ли тако? Као да смо изгубили драгоцено време. Физички се веома уморимо, јер у Богослужењу нисмо учествовали умом, него само чулима. А чулност нам не пружа никакво духовно задовољство и утеху — то није молитва. Дакле, ко долази у цркву, треба благовремено да се постара о томе, да буде спокојан и да доведе у ред своје молитвено стајање пред Богом. И већ када пође у цркву да буде молитвено сабран, како би се потом, када у њу уђе, само пребацио на читање и појање. Тако ћемо добити огромну силу и благодатну енергију, кући ћемо се вратити са великом залихом духовних сила, па ћемо моћи да се супротставимо сваком греху и да се боримо против било које страсти.

Служба се обавља по одређеном поретку: све иде по реду. Зато треба знати шта се пева и чита — разумети, на пример, шестопсалмије. И Антифоне, је ли тако? Да ни једну реч не испустимо. Због тога чести поклони и често осењивање крсним знамењем могу да нам засметају у стајању пред Богом, зар не? Ми треба врло умерено да се клањамо и осењујемо крсним знамењем, како нас ништа не би одвајало од онога што слушамо да се пева и чита. Но, људи се углавном препуштају чулима, и значење речи не схватају умом, те им се само чини да се моле. Зато се молитвом треба бавити и код куће, како бисмо потом бављење молитвом само пренели у храм.

Ви ћете и невољно упитати: А када нас обузме немир, шта да радимо?

Немиран човек никада ништа не добија од Богослужења, све док не пронађе свој молитвени мир, тј. свој однос према Богу. Ако мисли да ће му утеху пружити молитва и појање на Богослужењу — то неће бити права утеха, јер нема учешћа срца. Срце је повезано са умом, а чула нису. Чула и срце су две различите ствари. И не може се једно мешати са другим. Ми се молимо срцем, кроз ум, је ли тако? А ако се неко моли чулима, без учешћа срца, тај само чулно узбуђује себе и умишља да се моли. Ето због чега Свети Оци стално говоре скрушеном и смерном срцу, је ли тако? А не о чулима. Ми, православни, стојимо пред Богом и молимо се. Онај ко нема дух скрушен и смеран, уз присуство ума, тај се не моли, него се обмањује.

gradandjela.blogspot.com