О напрсном крсту и крсном знамењу

Напрсни крст се ставља на нас у Тајни Крштења са речима Господа Исуса Христа: „Одбаците, узмите и идите!“ (Мк. 8, 34-36). Ове речи су суштина хришћанства, оне објашњавају шта значи бити хришћанин. У складу са тумачењем светих отаца, одбаци – остави гордост и грешни живот; узми – прихвати животни крст који Господ додељује сваком од нас, не ропћи, не завиди, не тужи се на тешку судбину; прати - ићи за Христом путем Христовим, живећи по закону Божијем, благодарећи за све: и за добре и жалосне тренутке. При томе, није наше да сами себи бирамо крст, наша дужност је да прихватимо онај који Господ постави (овде не мислимо на напрсни крст). Окренимо се Јеванђељу: И дозвавши народ са ученицима Својим, рече им: Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, и узме крст свој, и пође за мном. Јер ко хоће да спасе душу своју, изгубиће је, а ко изгуби душу своју ради Мене и Јеванђеља, спасиће је (Мк . 8 , 34-36) – овим јеванђељским редовима желим да почнем разговор о улози крста и крсном знамењу. Крст је наш барјак Крст је симбол смрти на крсту Господа нашег Исуса Христа. Цео живот хришћанина треба да буде знак крста, по речима апостола Павла: Али ја не желим да се хвалим осим крстом Господа нашег Исуса Христа, којим ми је свет распет , а ја свету (Гал. 6:14 ). Ове и изјаве других апостола – људи који су видели Христа – не остављају никакву сумњу да крст и крсни знак од самог почетка постојања Хришћанске Цркве нису само коришћени као симболи, већ су служили као централни концепт хришћанске вере, изражавајући њену суштину. За прве хришћане ношење крста представљало је прави подвиг, дељење Христових страдања, посебно у временима гоњења. Савремени обичај, уз Крштење, да се новокрштеном ставља напрсни крст око врата није се одмах појавио. Први хришћани су исповедали своју веру, носили су медаљоне са ликом закланог Јагњета или Распећа. Још пре IV века, краљице Јелене, цара Константина и Животворног Крста на коме је Христос разапет, било је уобичајено међу првим Христовим следбеницима да увек уз себе имају лик крста – као подсећање на страдања Господња и исповедање своје вере пред другима. Према причи Понтија, биографа светог Кипријана Картагинског, неки хришћани су у трећем веку приказивали лик крста чак и на челима, по овом знаку су били препознати током гоњења и предавани на муке. Овај обичај је остао у Коптској цркви – верујући Копти праве тетоваже у виду крста на руци или на челу. Напрсни крст Први документарни докази о ношењу напрсних крстова датирају из почетка 4. века. Тако акти VII Васељенског сабора сведоче да су свети мученици Орест (+304) и Прокопије (+303), који су пострадали под Диоклецијаном, око врата носили крст од злата и сребра. Као што видимо, крст као оруђе за спасење света од Исуса Христа био је предмет највеће почасти међу хришћанима од самог почетка постојања Цркве. На пример, црквени мислилац Јустин Филозоф (II-III век) у својој Апологији сведочи незнабошцима: „Крст је највећи симбол силе и власти Христове“. Након слабљења и каснијег престанка прогона хришћана, ношење крста постао је широко распрострањен обичај. Истовремено, крстови су почели да се постављају на све хришћанске цркве. Крштењем Русије овај обичај је прешао и код нас. У то време крст је заузимао посебно место у животу сваког православног: над крстовима су се заклињали, а разменом напрсних крстова постајали су браћа. Приликом изградње цркава, кућа, мостова, крст је полаган у темељ. Зна се и за обичај да се из разбијеног црквеног звона изливало мноштво крстова, који су уживали посебно поштовање. Постојале су две врсте напрсних крстова: „прслук“ (носи се на телу испод одеће) и енколпиони (од грчког. „груди“). Енколпиони су се носили преко одеће, а у почетку су били реликвија са моштима или другим светињама. Након тога, ковчег је добио облик крста, а такав крст су могли да носе само цареви и епископи. Модерни напрсни крстови које носе свештеници вуку своју историју до енколпија. О знаку крста Обичај крсног знамења нераскидиво је повезан са обичајем ношења крста. Такође потиче из времена апостола. У III веку крсни знак је већ био дубоко усађен у живот хришћана. У расправи „О круни ратника“, Тертулијан пише да крсним знаком штитимо себе у свим животним околностима: уласком и изласком из куће и у свему што радимо. Свети апостоли су чинили чудеса силом крсног знака. Хришћани су испрва крштени једним прстом, наглашавајући тако веру у једног Бога – за разлику од паганског многобоштва. После Никејског васељенског сабора (325.), који је формулисао догму о јединству двеју природа у Христу, хришћани су почели да се крсте са два прста. Када је Русија крштена у православље, у Византији су крштени са још два прста, Овај обичај је прешао и у Русију. Затим, у 11. веку, за разлику од друге јереси која је порицала Тројицу Божију, одлучено је да се крсти са три прста (симбол тројства). Благослови и спаси Међутим, данас је крст за већину људи симбол хришћанства и ништа више. Али за праве вернике крст је много више од симбола. Крст је стварност искупљења и оруђе спасења људског рода од греха и смрти, које је остварио Господ Исус Христос смрћу на Крсту. Управо на Крсту, кроз бол и патњу, смрт и васкрсење, Син Божији прави чин највећег Божанског самопожртвовања из љубави према својој пропадљивој творевини. Својом кротошћу побеђује сатану, ослобађа човека од ропства греха, отвара пут у Царство Небеско, освећује и даје нам Крст као победоносно оружје за борбу против непријатеља људског рода – ђавола. Дакле, особа која носи Распеће Христово сведочи о свом учешћу у страдању и васкрсењу свог Спаситеља и у нади на спасење, а отуда и васкрсење човека за вечни живот са Богом. Крст је подсећање на цену којом је купљено наше спасење, то је победа над ђаволом, знамење Божијег тријумфа. Али крст постаје неодољиво оружје и свепобедничка сила само под условом вере и страхопоштовања. „Крст не чини чуда у твом животу. Зашто“?! – пита се свети праведник Јован Кронштатски и сам даје одговор: – Због неверја твог. Ако човек носи крст без вере, онда наравно крст сам по себи не спасава и нема никаквог значаја за човека. Уосталом, благодат Божија не делује безусловно. Од човека се тражи исправан духовни живот по заповестима Божијим, и управо тај духовни живот омогућава да благодат Божија спасоносно утиче на нас, исцељујући нас од страсти и грехова. Речи које су исписане на полеђини крста: „Сачувај и спаси“, многи разумеју само у свакодневном смислу, заборављајући на душу. Али Господ обећава да ће нас спасти, пре свега, од страшне силе греха, којом непријатељ рода људског уништава наше душе. Али уз помоћ Божију, човек се може ослободити власти греха, не кажу узалуд свети оци: „Непријатељ је јак, а Господ је свемоћан!“ Дакле, „Сачувај и спаси“ значи наше неуморно и од срца обраћање Богу са молбом да нам помогне да се причестимо благодатном вечношћу. Увек носите крст Велики руски старци су учили да се увек мора носити напрсни крст и никада га не скидати, никада и нигде до смрти. „Хришћанин без крста“, писао је старац Савва, „је ратник без оружја, и непријатељ га лако може победити“. За православног хришћанина ношење крста је велика част и одговорност. Скидање крста или неношење одувек се схватало као отпадништво. Током две хиљаде година историје хришћанства, многи људи су страдали за своју веру, јер су одбили да се одрекну Христа и скину напрсни крст – ово је био испит. У наше време, овај подвиг учинио је руски младић Јевгениј Родионов. Постао је мученик за веру, заробљен. Сваки дан му је нуђен живот у замену за скидање крста и прелазак на ислам. Жења није скинуо крст, а 23. маја 1996. године, на празник Вазнесења Господњег, убијен је. Дан Јевгенијеве смрти био је и дан његовог рођења. Имао је само 19 година. Глава му је одрубљена, али непријатељи се нису усудили да скину крст чак ни са мртвог тела. Мислим да овај велики подвиг војника Јевгенија треба да послужи за пример многима, заправо, свима који из неког разлога не носе крст или га носе као неку врсту украса. „Не носите крст као на вешалици“, често је понављао псковско-печерски старац Сава, „Христос је оставио светлост и љубав на крсту. Из крста извиру зраци благословене светлости и љубави.