О обавези хришћанина да зна своју веру

Дужни смо да будемо православни хришћани не само формално него истинито, да знамо у шта верујемо, зашто тако верујемо, какве су основе наше вере, и знајући све то, да живимо по вери свесно и одговорно. Потреба да разумно и јасно схватамо веру је посебно важна данас. Прошла су времена када је хришћанство било главни поглед на свет, када се човек већ од рођења налазио у хришћанској средини, њом био васпитаван и када је мерио читав свој живот са црквеним начином живота. Захваљујући томе могуће је било бити хришћанин по „инерцији“. То време је бесповратно прошло. Данас нема такве хришћанске средине, свет који нас окружује није хришћански него антихришћански. У тим условима живети, а не размишљајући, по инерцији је немогуће. Да би ми данас били хришћани и да би просто преживели као хришћани, морамо да се одупремо, да се боримо против не-хришћанског света који нас окружује и који активно делује на нас. У наше време пред Црквом стоји мноштво најразличитијих питања. Многи људи који су измучени животом без Бога, животом по стихијама овога света, са надом се обраћа ка Цркви, питајући је како наћи смисао живота, како добити тврд ослонац у свету, како се спасити. Чување Христове вере Пред црквеном свешћу стоје озбиљни проблеми као што су Црква и заједница, Црква и наука, Црква и култура, оцена савременог живота са црквене тачке гледишта, итд. Ми, хришћани, не би требали да бежимо од одговора на та питања: уколико они постоје, ми смо дужни да их решавамо у духу наше вере. Постоји и друго решење: сакрити се, побећи од ових питања, рећи да је све предивно. То је позиција која одводи од реалности. Проблеми никуда неће отићи, они управо захтевају решења, одговоре а не бежање од њих. Пре свега, потребно је да сами себи појаснимо суштину тих проблема. Јер унутрашњи црквени живот је такође пун многих недоумица и питања. Окружени смо мноштвом свакаквих мишљења и идеологија. Дешава се да на једно исто питање од разних свештеника чујемо потпуно различита објашњења. И ми се губимо, не знајући какво је тачно учење Цркве. Апостол Петар нам поручује: „будите свагда готови на одговор свакоме који вас запита за ваше надање“ (1.Петр. 3,15). Логично, наш први задатак и јесте тачно знати и на прави начин објаснити веру коју исповедамо. Апостол Павле пише: „Пази на себе и на науку, и стој у томе; јер ово чинећи спашћеш и самог себе и оне који те слушају“ (1 Тим. 4,16). И апостол Лука указује да је циљ писања његовог Јеванђеља „да познаш темељ оних речи којима си се научио“ (Лк. 1,4). Одмах треба рећи да тај посао није лак. Не због тога што је учење Цркве некако посебно компликовано, уопште није тако. Формално говорећи, наша вера је скуп релативно простих истина. Религиозни системи, на пример хиндуистички, су много више замршени и магловити. Проблем је у томе што се просте истине Христове вере теже усвајају. Овде треба утрошити велики труд и пре свега труд душе. То је дуг и често болан процес. Од малих ногу човек у себе упија схватања и дух живота које агресивно намеће социјални простор који нас окружује. Средства јавног информисања, аудио и видео индустрија са једне стране, а са друге дух савременог друштва, схватања и обичаји су безбожни и античовечански. Све то јако притиска и поробљава душу људи, да ишчупати се испод те гвоздене власти духа овога света у предео вере, представља прави подвиг. Али и унутар Цркве данас (ако говоримо о црквеној средини) ситуација није ништа боља.  За прошлих петнаест година то обнављање је кренуло више путем изграђивања материјалне стране црквеног живота, путем знатно површнијим, националистичким, спољно-потрошачким, путем недовољне духовне трезвености, што је породило масу збуњености, недоумица и неслагања. Нећу никога да окривљујем, за то постоје објективни историјски разлози; али таква ситуација гура људе од Цркве и збуњује их. У тим условима усвајање и чување Христове вере се претвара у тешки и болни подвиг, јер се многоме треба супротстављати, многе ствари научити, од многих се предрасуда одрећи. Но, без обзира колико је тешко, то је наша хришћанска обавеза, без чијег испуњења ни не можемо бити хришћани. Да би испунили наш задатак потребне су нам две ствари. Морамо имати теоријско знање о нашој вери, које је од огромне важности за наш живот. То је пре свега знање догматског богословља и историје Цркве. То су две најважније ствари, које ми просто морамо знати. При чему „знати“, у смислу схватати, а не само држати у глави ову или ону информацију. Знање догматике нам даје јасну представу у шта верује Црква и какве основе вере су непроменљиве. Знати догматско учење – значи сачувати себе од многих заблуда. Ако будемо изучавали историју Цркве, видећемо како се Црква остваривала историјским епохама, какав је настанак нашег богослужења, обичаја и норми црквеног живота итд. То ће нас такође сачувати од многих заблуда, када на пример, нове појаве сматрамо од давнина присутним у Цркви, а стварне древне традиције, заборављамо или их пренебрегавамо. Веома је важно знати такве гране црквеног учења као што су литургика и аскетика. Прва ће нас учинити свесним учесницима Богослужења - нећемо стојати у храму, ништа не схватајући; друга ће нас научити да се боримо са страстима, грађењу нашег хришћанског живота. И уопште, све што је везано за Цркву, потребно је са љубављу изучавати. Јерархија вредности Постоји, опет, мишљење које се због нечега сматра „православним“ а то је да управо ништа није потребно знати. „Ти иди у храм, моли се, пости, слушај духовника и спашћеш се, а ако тамо нешто читаш, мислиш - упашћеш у сујету и гордост“. При томе се наводи аргумент да човечији разум не може познати тајне Божије и стога га је потребно одстранити из области вере, а веровати само срцем. Но такво мишљење је веома опасна заблуда. Не знати своју веру значи, уместо пута спасења, ићи путем заблуде. Вера обухвата читавог човека - не само срце, него и разум, који је Бог дао човеку, пре свега ради разјашњења пута ка спасењу и ради познања вере. Ево шта пише светитељ Теофан Затворник: „Знати своју веру - значи, себе довести до стања јасно, тачно созерцавати и исказивати те истине које садржи света Православна вера... То не значи да морамо одгонетати тајне, не, тајне ће заувек остати тајне, колико год се неко трудио да их сазна. И даље: „Сви се морају осећати обавезним да у свој пуноћи сазнају своју веру... Вера није нешто неважно, него је суштинска потреба, као дисање, храна, сан. Знање вере је посао најнужнији; стога би и ревност за њу требала да буде најважнија. Ко другачије ради, он убија дух глађу или га лишава најнужнијих потреба. (Опис хришћанског наравоучења, стр. 344-346). Такво је мишљење светитеља Теофана, црквеног учитеља. Видите, никако не можемо побећи од тога да је познање вере наша прва обавеза. И није потребно бојати се сујете и гордости; они не зависе од теоријског знања. Узносе се, горде и сујете се незналице, чак и више него образовани људи. Са те тачке гледишта ћемо упитати: да ли се много црквених људи труди да разјасни, изучи и са тачношћу позна своју веру? Искуство сведочи да их је веома мало. У људским главама су већином веома мутне представе о суштини наше вере помешане са разноразним сујеверјем, бесмислицама и директним многобоштвом. Као интелектуалну храну људи користе безбројне брошуре, на пример „800 одговора свештеника на питања својих духовних чеда“ или „Масонска завера против Русије“. Ни Свето Писмо, ни Свете Оце, ни озбиљне књиге о Цркви многи хришћани углавном не читају. Кад говоримо о познавању вере, морамо одмах истаћи једну принципијално важну ствар. Хришћанство је јерархично. Наша вера није нешто без форме, разливено. Она нам даје строгу јерархију вредности, коју је увек потребно имати у виду. У хришћанском животу постоје и главне и другостепене ствари. Другостепене не значи непотребне, које је могуће заменити, незначајне; него значи да би све требало стајати на своме месту, у своје време и у правилном поретку. „А све нека бива поштено и уредно“ (1.Кор. 14, 40), говори Апостол. Најважније у хришћанству је сам Христос Спаситељ, Његова Божанствена Личност. Он је наш извор, пут, циљ и смисао духовног живота. Он је „Алфа и Омега, Почетак и Свршетак“ (Откр. 1,8). Он, и са Њим наше лично, узајамно, живо, непрестано општење. И, природно, наш хришћански живот се јерархијски уграђује у ту доследност, у којој се остварује наше општење са Христом, тим поретком, тим чином, којим се ми приближавамо Богу и дотичемо се Њега. Тај чин је установљен у Цркви. То су пре свега Свете Тајне, кроз које се ми сједињујемо са Богом. То је Свето Писмо, као Откривење Божије, као оријентир за наш живот. То је Свето Предање, као историјско искуство хришћанског духовног живота, али и наш труд у духовном животу - молитва, живот по заповестима Божијим, у сагласности са учењем Цркве. И све то је средство, а циљ је само један - заједница са Христом. Томе служи читаво богатство Цркве; но правилно користити се њим, могуће је само имајући у виду правилно разумевану јерархију духовних вредности. Две најчешће грешке Уколико се та јерархија нарушава, онда одмах ризикујемо да упаднемо у велике грешке, од којих ћу укратко представити две најчешће. Прва грешка је када Бог није циљ, него средство за живот. На жалост, већини људи Христос није потребан. Људима је потребно да код њих све буде добро; а Бог треба да буде средство за то. Да се породица не би распала, потребно је отићи у цркву и венчати се. Да деца не би била болесна потребно је крстити их, причестити, па чак и против њихове воље. Потребно је, да нас не би урекли, или нам наштетили - донети песак са гроба познате подвижнице, и у ћошкове посути. Видимо да се труд усмерава не на то да би били са Богом и живели животом Духа Светога, већ због тога да би добили нешто од Бога. Бог наступа као гарант нашег успешног живота. Свете Тајне се претварају у магична дејства, а Свето Писмо одлази у други план. Свето Предање се изопачује, изобличава, а на прво место у црквеном животу долазе најружнија сујеверја, лажна предања, мишљења псеудо ауторитета, лажних стараца. Наша спасоносна вера се претвара у многобоштво хришћанског обреда. У најбољем случају код људи остаје мутан интуитиван осећај да је у Христовој Цркви - истина; но не схватање шта је главно, а шта другостепено - доводи до тога да људи живе у Цркви многобожачким животом. Нећу рећи да је лоше желети изађемо из тешке  материјалне сиитуације.  Али све то не би требало да нам буде на главном месту, јер Сам је Господ рекао: „Него иштите најпре царство Божје и правду Његову и ово ће вам се све додати“ (Мт. 6,33). Друга грешка или пример нарушавања јерархије хришћанских вредности јесте када човек хоће да живи са Христом, да иде ка Њему, али као пут одабира формалну страну живота, реч, тј. све своје односе са Богом своди ка појмовима „треба“ и „не сме се“. То је такође веома распрострањена појава, типични пример тог мешања акцената о којем говоримо. У духовном животу постоји место и за форме, за правила и за забране, но они, као и све у Цркви су само средство, док је једини циљ сједињење са Христом. Када се на тај начин наруши горе поменута јерархија духовних вредности, тада човек уместо живота са Богом, ризикује да падне у најтежу заблуду и стање фарисејства.  Свете Тајне се формализују, молитва постаје механичка, све што садржи Црква се претвара се у рутину; а форми се придаје мистицизам и сакралност. И на жалост од ове тешке болести пате многи управо црквени људи, међу њима и многи пастири. Међутим, Господ нас упозорава: „Чувајте се квасца фарисејског и садукејског“ (Мт.16,6). Наша вера није само збир ставова, није просто интелектуално мишљење. Знање о нашој вери јесте корисно да би смо знали како правилно да живимо хришћанским животом. И стога ми упознајемо веру не ради тога да би сазнали нешто ново и интересантно, у духу данашње лакомислене употребе информација, већ ради тога да би знали како да живимо да би увек били са Христом. Стога је вера нераздвојна од врлина. „Вера без дела је мртва“ - говори апостол Јаков, а апостол Павле пише да у Христу Исусу силу има само „вера, која кроз љубав ради“ (Гал. 5,6). Врлина и јесте управо то деловање по вери. Да би схватили, познали, прихватили веру, потребно је по њој живети и свакодневно деловати у духу вере, по заповестима Господњим. Практично знање је још потребније у духовном животу јер се ради о стварима невидљивим и они се познају само животом, само искуством кроз процес дуге и често напорне обуке. При томе, како примећује св. Теофан, у процесу животног познања вере не увећава се количина истина вере; већ произилази суштинско удубљавање у њих, тј. практично знање не доноси ништа ново ка садржају вере, него га све више и више удубљено схвата и усваја. Збир разумних знања нам је потребан, у крајњем смислу ради тога да би ишли по хришћанском путу, да не би скренули са њега; Сам Господ говори, да је пут тај тесан и врата његова су уска (Мт.7, 13-14); Стога је наш задатак да сведочимо о вери и нашим животом. А да ли ће он бити правилан, зависи у многоме и од тога, да ли имамо правилну представу о нашој вери. Јер искуство сведочи да ће наш духовни живот бити такав, каква нам буду знања о хришћанству, о Богу, о себи, о свету, о њиховом узајамном односу. Ако човек прими неправилну мисао о Богу, на пример, да је Бог као неки компјутер који пребројава наше најситније грешке и који је спреман само да кажњава - такви однос ће се и изградити са Богом, однос роба и господара. Уколико човек мисли да је духовни живот, не свакодневна борба са страстима, него виђања чуда, знамења краја света, „осећања благодати“, путовања по светим местима, купања у изворима, послушност разним старцима, онда хришћанство нестаје, а уместо њега се појављује незнабожтво православног обреда. Човек ће стећи мишљење да у друштвено-политичком устројству света, једна или друга његова форма или национална припадност имају религиозно значење и кренуће да тражи масоне или да обнавља монархију, сматрајући управо то благочестивим делом. При томе, такви људи себе у потпуности могу сматрати истински православнима. Но шта је то Православље? Оно је правилан, истинит однос човека према Богу, према свету, ближњима, и према самом себи. И наш задатак јесте да управо будемо православни хришћани који веру истински поседују и који истински живе по њој. Игуман Петар Мешчеринов За фондацију „Пријатељ Божији“ са руског превео: чтец Дејан Ђуричић