Оправдање Бога

Оправдање Бога

Желео бих да са пријатељима, на страницама ФБ-а, поделим једну историју која ми се догодила пре пет година, али која је оставила дубок траг у мом сећању и души. Управо јуче, за обедом у нашој цркви, поново је покренута била тема природе зла, страдања у овом свету и Божјег односа према овој патњи. Где је Он? – нимало лако питање. О томе је много написано, много разних углова, много размишљања. Добро је и лако говорити на ту тему када је с вама све у реду, када је код вас тихо и мирно. Али ако сте болесни и ако се зло дотакло вас? Како онда бити? Шта ћете изабрати? И уопште, хоћете ли било шта изабрати или ћете полудети? Постоји сјајан чланак о. Георгија Чистјакова „Силазак у ад“, написано тамо бих за себе могао назвати – кредо Александра Константинова. Бог који је описан у том чланку и јесте Бог у кога ја верујем. Али сада не желим да говорим о чланку, већ желим да поделим са вама своју историју, и молим вас не судите строго. Можете ме чак сматрати у тренутку као не сасвим адекватног – то је ваше право, можете и критиковати, пријатељи, не желим да вам одузмом то право, али ово је био реалан догађај и сећање на њега још увек живи у мени.
Па да почнем. Као што рекох, то се догодило пре пет година, не знам зашто се то догодило, али у том време су се пред мојим очима, мојим осећањима, одиграли неки важни догађаји који су ме веома снажно потресли. Будући да сам емотивна особа, чак и плаховита, све ово је на мене врло, врло снажно деловало. Као што већ схватате, догађаји нису били позитивног карактера, већ, напротив, повезани са патњом и злом овога света. Једни догађају у вези са људима који су изгубили све и нашли се ником непотребни; други су били повезани са смрћу невиних људи, врло мале деце. И мој разум, мој мозак, моје срце то нису могли поднети – почео сам буквално да вриштим у Небо, искрено да вриштим, покушавајући да надјачам тај бол у мом срцу. Постављао сам Богу питање за питањем, зашто, како Ти можеш све то да гледаш, и не покушаваш ништа да промениш. Нисам могао да се зауставим и у једном тренутку је мој ум, моје срце, рекло Ономе коме су била усмерена сва ова питања – Ти уопште не постојиш, не постојиш и не може постојати такво нешто у овом болу. Ја сам већ ђакон, дуго сам већ у цркви, али сам човек и отказао сам Богу да постоји на овој земљи, јер је то немогуће. И управо у овом тренутку, када сам изговорио све ове речи, осетио сам истински, стварно, уживо, да ме је неко загрлио. Никада у животу нисам доживео такав загрљај. Осећао сам да сам прихваћен и схваћен, такав какав сам, иако отказујем постојање Ономе ко све ово чини. Осећао сам да у тим загрљајима нема ни трунке осуде и да сам прихваћен са свим својим осећањима, мислима, и да нико никуда не планира да ме истерује. Једино што ми је у овом прихватању постало јасно, јесте да овде, сада, не могу да видим све што се догађа на овом свету, тренутно не могу да знам. Уследио је мој одговор, који као да је некако аутоматски дошао из срца: „Опрости, не знам шта говорим“. И било је тако пријатно рећи то налазећи се у том загрљају, јер Онај Који ме је пригрлио није тражио да то учиним, једноставно је било немогуће не одговорити на тај начин. То је било моје сопствено искуство. Нисам се после тога поправио, нисам постао бољи. Многи би хтели да ме питају о томе, како је такав догађај утицао на мене, на моја осећања – не, мени није тако лако да се променим и не знам да ли је то уопште могуће, мада нада остаје. Али сваки пут када се у црквеној стварности, у животу, догоди нешто што нема никакве везе са појмом љубави, живота, понекад се сетим тог догађаја, он је постао моја сламка која ме спашава у данима очајања, упркос свом злу овог света, у срцу живи нада да ће ме Он загрлити као и онда, пре пет година.

poznajsebe