Отац Николај Лудовикос: О греху и слободи

Отац Николај Лудовикос: О греху и слободи

Све што чинимо у Цркви савршава се у синергији са Богом. Бог говори и ја говорим. Бог дела – и ја суделујем, сарадник сам. Ништа се не савршава само по себи. То значи да смо ми слободни. Духовни живот јесте слобода, стваралаштво, лепота и још једном слобода. А то значи да ја увек могу да учиним грех. Имам слободу да грешим, да кажем „Не“ Богу. Јеванђеље је пно људи који су Богу рекли „Не“. А затим они говоре огромно „Да!“, јер су већ прошли кроз своје „не“.

Наше је право да постанемо Замбија и Мозамбик. То је свакако наше право! Наше право! Схватате? Наше право је да идемо од зла на горе. Ово је јако важно.

Треба да схватимо да човек има право (односно слободу) да учини грех. Опростите ми што ја ово истичем толико пута. Али нема ничег горег него мислити да су свештеници као тужиоци, а Црква судница, где је мало то све што носиш кроз живот, него још мораш и (казну) платити!

Платити? Да, платићеш, али не зато што је Црква судница и што ће ти Бог судити, већ зато што си се упутио ка туђој земљи, Мозамбику например. Дођеш тамо, а тамо – Мозамбик!

Платиш и идеш куда пожелиш, јер тамо има то што ти желиш, а не зато што Бог жели да ти будеш тамо и истим тим те кажњава. Бог не кажњава. Хајде да будемо прецизнији: Не кажњава у томе смислу у коме ми кажњавамо. Ми сами себе кажњавамо. Сами себи стварамо проблеме и, што је трагично, долазимо дотле да почињемо да грех сматрамо слободом. А то све због тога што нам нико није ништа другачије рекао о греху и праведности.

Понекад се од стране одраслих у Цркви, породици, на децу врши притисак, и они одрастају са осећајем да су принуђени да чине оно што не разумеју. Али уколико нешто не волиш, ти ћеш то одбацити, и уколико нешто не схваташ, ти то већ мрзиш, а замрзевши нешто добро, ти ћеш зажелети грех. Понекад је боље да човек то нешто одбаци и поново открије то за себе онда када му то постане важно. Као блудни син који се у једном тренутку нашао далеко од свога оца и имао је пуно право на то. Отац, међутим није ишао за њим: „Дођи овамо, несрећни створе! Бог ће те казнити, ђаво ће те спржити, огањ ће се Божији стуштити на тебе, гром ће те разнети!“

Освећење је стање када човек почиње да улази у симфонију (сазвучје) са Богом. Један говори, други одговара, попут песме коју поју у дуету. Док певамо први и други глас – двоје поју једно. Ово је освећење, и ово се стање не завршава овде, него насгавља и у вечном животу. Теби је и овде добро, а још те очекује и вечни живот. Као и у супротном случају: И овде ти је лоше и будућност нејасна, као будућност данашње Грчке.

 У првом случају видите како Бог све предивно устројава, а у другом случају, како је говорио један старац, људима је ионако кожа већ тесна, а уз то још бивају и кажњавани.

 Бог ти оставља слободу да чиниш шта хоћеш, јер само тако можеш схватити истину о спасењу.

 Бог ти оставља слободу да чиниш шта хоћеш, јер само тако можеш схватити ове велике истине, док их у супротном – насилно – никада не можеш схватити. Нико ти не може расећи главу и у њу ставити спасење, како је то хтео да учини Троцки. Тако о Троцком пише Казанцакис. Ово је немогуће. Можеш другоме расећи главу, али у њу више неће ући ништа спасоносно и важно.

 Амин.

manastirpodmaine.org