Параноја

Наивност је уверење да су сви људи добри и добронамерни. Зато наивна особа игнорише оне сигнале који могу да укажу да се други само представља као пријатељски наклоњен док крије своје праве намере. Сумња је оно осећање које људи почињу да осећају када оцене да се у начину на који им се други представљају нешто не уклапа. Када се сумња онда када треба, сумња јесте веома корисно осећање.

Осећање сумње може да буде и претерано, константно и због тога неразумно. Особа која верује да су људи, било неки одређени било већина људи, непријатељски настројени према њој доживљаваће људско друштво као непријатељско место. Зато ће она у социјалним контактима бити напета, увек опрезна и сумњичава. Добронамерна или неутрална понашања других ће искривљено тумачити у складу са својим очекивањима и проналазити „доказе” њихових лоших намера. Став према другима такве претерано сумњичаве особе јесте параноидан.

Када особа развије причу у коју чврсто верује, а која је другима невероватна, према којој је она невина жртва неке друге особе, групе или организације која је прогања како би је уништила или потпуно дискредитовала, тада настаје параноидни систем идеја. Некада је ова прича веома чудна, бизарна, тако да је свима који је чују јасно да се ради о веома искривљеном доживљавању стварности – психози. За разлику од бизарне параноидне приче, постоји и параноична прича која је логична, која укључује чињенице, што на друге делује веома уверљиво и заводљиво.

Иако спада у патологију, параноидност функционише као особин механизам одбране. Често је последица снажног унутрашњег конфликта између једног дела личности који има непријатељски став према другом делу личности. Други део личности се веома тешко бори против самопрезира и самомржње који долазе из непријатељског дела. Зато особа пројектује на друге људе свој непријатељски део, након чега покушава да изађе на крај са тим људима, било тако што се у страху повлачи од њих, било тако што их љутито напада по систему прогањање прогониоца. На тај начин она своју унутрашњу психодинамику претвара у међуљудски однос.

Да се особа брани од осећања ниже вредности указује то што је чест елеменат параноидних прича велика социјална важност коју особа индиректно приписује себи. Што је већи и моћнији прогонилац, на пример, нека међународна организација или служба моћне стране државе, то је и жртва значајнија особа. Њена параноидна прича јој служи да сачува самопоштовање.

Управо због описане одбрамбене функције, параноидна особа је отпорна на разуверавање. По правилу је параноидност знак тежег поремећаја због чега се треба обратити психијатру. Психотерапија је могућа тек у другој фази лечења када симптоми психозе више нису изражени.

З.Миливојевић

politika.rs