Патријарх Павле: циљ и смисао живота

У пролеће 2002. године у Србији (без Косова и Метохије, које је тада било под међународном управом, без приступа српске власти) урађен је попис становништва, чији су резултати многе изненадили: 95 одсто грађана изјаснило се да су верници, око 4,5 одсто да су неопредељени, а само 0,5 одсто да су атеисти. Питао сам Његову Светост како објашњава да се толико људи изјаснило да су верујући, када се има у виду да су у међувремену, после Другог светског рата, цркве углавном биле празне... - Треба имати у виду стање које је код нас бивало предочава патријарх. Почетком двадесетог века и власт и целокупно друштво у Србији чинили су све ради коначног ослобођења од Турака. Учествовала је у томе и Црква. У то доба, у још неослобођеним крајевима Србије од Турака, на Косову и Метохији и у Македонији, свештеник је морао да буде и свештеник, и учитељ и судија, а морао је и да узме пушку, да брани себе, породицу и народ. Надало се тада: када дође слобода, онда ће свештеник да буде свештеник, учитељ ће бити учитељ, војник ће бити војник... Али, време нас претиче. Дванаесте године рат за ослобођење од Турака, тринаесте рат са Бугарима, онда од четрнаесте до осамнаесте Први светски рат, у којем Србија, што од пата, што од епидемија, изгуби више од педесет одсто мушког становништва... Док се оно што је остало подиже за двадесет година, дође Други светски рат, са онако страшним поступцима, несрећама и катастрофама. - Време прогона Цркве од безбожничке власти... - Да. Ето какве све муке да се крене напред! Ниједна крајност није добра. У то доба материјалистичко, хоћеш-нећеш, морао си да учиш марксизам, и у основној и у средњој школи, и на факултету, а да не говоримо какав је све однос био према Цркви. Отишло се у крајност. Дошло се до самог зида. И сад су људи, да кажем не за инат, него из суштине ствари, прешли на другу страну. Нисмо смели да кажемо да смо верујући, е сад ћемо да кажемо да смо верујући! Разуме се, код нас, у нашем народу за то време, и турско и аустријско, из свих ових ратова, све је мање и мање народ знао своју веру. Несравњиво више су знали и римокатолици и муслимани, него ми. Падало се све ниже и ниже. Ни свештеници нису били нешто пуно учени... И онда се дошло до тога, кад је дошла слобода, да је човек пошао у томе правцу. Наш народ мало зна о својој стварној вери. Ево, сад је Божић, људи знају да ће по кући бити мало сламе, биће парченце бадњака, може бити, биће и чесница, и... - једење и пијење. А шта је, у ствари, то, мало њих зна. Дакле, то није инат, мада код нас ината има доста. Да се мало нашалимо и подсетимо оно кад су питали Краљевића Марка:

Март 8, 2022 - 13:34

0 30

У пролеће 2002. године у Србији (без Косова и Метохије, које је тада било под међународном управом, без приступа српске власти) урађен је попис становништва, чији су резултати многе изненадили: 95 одсто грађана изјаснило се да су верници, око 4,5 одсто да су неопредељени, а само 0,5 одсто да су атеисти. Питао сам Његову Светост како објашњава да се толико људи изјаснило да су верујући, када се има у виду да су у међувремену, после Другог светског рата, цркве углавном биле празне... - Треба имати у виду стање које је код нас бивало предочава патријарх. Почетком двадесетог века и власт и целокупно друштво у Србији чинили су све ради коначног ослобођења од Турака. Учествовала је у томе и Црква. У то доба, у још неослобођеним крајевима Србије од Турака, на Косову и Метохији и у Македонији, свештеник је морао да буде и свештеник, и учитељ и судија, а морао је и да узме пушку, да брани себе, породицу и народ. Надало се тада: када дође слобода, онда ће свештеник да буде свештеник, учитељ ће бити учитељ, војник ће бити војник... Али, време нас претиче. Дванаесте године рат за ослобођење од Турака, тринаесте рат са Бугарима, онда од четрнаесте до осамнаесте Први светски рат, у којем Србија, што од пата, што од епидемија, изгуби више од педесет одсто мушког становништва... Док се оно што је остало подиже за двадесет година, дође Други светски рат, са онако страшним поступцима, несрећама и катастрофама. - Време прогона Цркве од безбожничке власти... - Да. Ето какве све муке да се крене напред! Ниједна крајност није добра. У то доба материјалистичко, хоћеш-нећеш, морао си да учиш марксизам, и у основној и у средњој школи, и на факултету, а да не говоримо какав је све однос био према Цркви. Отишло се у крајност. Дошло се до самог зида. И сад су људи, да кажем не за инат, него из суштине ствари, прешли на другу страну. Нисмо смели да кажемо да смо верујући, е сад ћемо да кажемо да смо верујући! Разуме се, код нас, у нашем народу за то време, и турско и аустријско, из свих ових ратова, све је мање и мање народ знао своју веру. Несравњиво више су знали и римокатолици и муслимани, него ми. Падало се све ниже и ниже. Ни свештеници нису били нешто пуно учени... И онда се дошло до тога, кад је дошла слобода, да је човек пошао у томе правцу. Наш народ мало зна о својој стварној вери. Ево, сад је Божић, људи знају да ће по кући бити мало сламе, биће парченце бадњака, може бити, биће и чесница, и... - једење и пијење. А шта је, у ствари, то, мало њих зна. Дакле, то није инат, мада код нас ината има доста. Да се мало нашалимо и подсетимо оно кад су питали Краљевића Марка:

Прочитај више на Пријатељ Божји...