Пoдела обавеза у породици и њено јединство

Из књиге Н. Е. Лестова "Пут к савршеној радости"

Пoдела обавеза у породици и њено јединство

Господ је уградио у организам мушкарца и жене, како физичке, тако и душевне особености, тако да они једно друго допуњују. Ако је за мушкарца углавном својствена мужевност, физичка снага и издржљивост, затим обдареност како интелектуална, тако и за разне вештине, женама у већем степену одговара снага љубави, предусретљивост срца, нежност у осећањима итд. Као последица овога проистиче и идеална подела низа породичних обавеза.

Материјално издржавање породице пада на мужа, а домаћи послови и брига о деци- првенствено на жену.* (Домаће, породично васпитање налази се у рукама мајке. Такво васпитање, које се добија од жене, може се назвати женственим. Могућ је негативан утицај таквог васпитања у случају да је оно искључиво, и у породици оно бива уравнотежено утицајем мушкарца.) Васпитавање деце, природно, обавезује оба родитеља. По закону који је Бог установио за људе муж је хранилац породице и зато не може да све своје време проводи у породици. Али зато мајка мора да припада породици и деци. Њихово васпитање и брига о породици представља њен дуг пред Богом , државом, друштвом и мужем. Удаљавање мајке од породице због зарађивања је највећа несрећа за децу, то је и породична несрећа, нарушавање целине и јединства породице. Најчешће је то доказ недовољне љубави према деци, знак духовне болести мајке и њеног маловерја. Зарађивање и удаљавање од деце због тога може да буде оправдано само код удовица. Али и овде при тврдој вери и снажној молитви Господу и Богородици, могу се избећи недаће и наћи начин да се прехрани без напуштања деце. Бог је Бог милости, који ће "сиромаха и удовицу примити". И свемогући Господ налази храну за удовице, не одвајајући их од деце. Можда ће бити потребно да се суочи са недаћом и нуждом, али су оне неупоредиве у односу на несрећу одвајања деце од матере. У Историји Цркве постоје многобројни примери побожник удовица. Позната је старозаветна прича о чудесном прехрањивању удовице у Сарепту Сидонском. Ова удовица је била побожнија од свих израиљских удовица и због овога није оскудевала у време велике глади, као што сам Господ сведочи о овоме (3 . Цар. 17,10; Лк. 4, 25-26): Дубоки познавалац живота цар и пророк Давид овако говори: "Бијах млад и остарјех, и не видјех праведника остављена, ни деце његове да просе хљеба." (Пс. 36, 25). А оно што је имало места у Старом Завету, тим пре се остварило у Новом, када се благодат неизмерно умножила. Зато нико не може да одвоји децу од мајке, која је с вером предала себе у руке Промисла Божијег и која пре свега тражи Царство Божије. Таква породица представљаће домаћу цркву, као што је то било у првим вековима хришћанства. У таквој породици, повезаној љубављу у једну целину, владаће другачији односи у поређењу с огреховљеним светом, и неће бити генерацијског јаза - између "старих" и "младих". Породица представља утврђење, на које "непријатељ рода људскога" неуморно напада.Подела породице је ужасна ствар. О томе Спаситељ говори: "Ако се дом сам по себи раздијели, тај дом не може опстати" (Мк. 3, 25). Главни услов опстанка целине породице и чврстине духовник основа преданих деци, представља узајамна повезаност, љубав међу члановима породице. Чувајмо јединство породице у љубави, памтимо и у породици најпре испуњавајмо заповест која је прва по значењу, а последња по времену када је Господ изрекао: "Да љубите једни друге, као што ја вас љубих" (Јн. 13, 34). Хришћанска породица, отац, мати, деца, су образ Свете Тројице на земљи. И као што је Св. Тројица, једна целина, тако је и права хришћанска породица једна целина повезана љубављу. У томе је и залог њене бесконачне радости у вечности. И нека супружницима непоколебљиво јединство породице буде главни светионик кроз живот. Достизање јединства породице је слично достизању тајне Свете Тројице - достизању антиномије Њене "неспојивости и нераздељивости". Онај ко заиста воли, не живи собом и за себе, већ животом онога и за онога кога воли: његове мисли и осећања посвећени су само животу вољених. Његова душа је неодвојива од оних које воли и не могу је одвојити ни удаљеност места, ни протицање времена. Љубав је јача од смрти, и ништа не може да савлада и победи љубав. У породици истински хришћанској, која живи љубављу, отац не живи свој живот, него животом жене и деце, а жена животом мужа и деце, а деца душом неодвојивом од вољених родитеља. Љубав брише границе индивидуализма и делове сједињује у једну нераздељиву целину.

православнапородица.орг.срб