Посни стил живота

За време Великог поста сви слојеви друштва су прихватили одређени ритам живота, одређена правила која су подсећала поједине чланове друштва да је време поста. На пример, у Русији се није могло заборавити да је пост, ако по ничем другом а оно по посебном начину звоњења црквених звона. Позоришта су била затворена. А у давнија времена и судови су обустављали своју делатност. Све ове спољашњости нису могле да човека присиле на покајање или на активнији духовни живот. Међутим, оне су стварале извесну атмосферу – неку врсту посне климе – у којој је човеков напор био лакши. Пошто смо слаби, потребан нам је спољашњи подстицај, потребни су нам символи, знакови. Разуме се, увек постоји опасност да ови спољашњи символи постану сами себи циљ и уместо да буду подстицај, по популарном народном мишљењу постану садржина Великог поста. Већ смо скретали пажњу на ову опасност када смо говорили о спољашњим обичајима, који замењују основни лични подвиг. Ако се правилно разумеју, онда ови обичаји сачињавају ону „везу“ која повезује духовни напор са свеукупношћу живота. Ми не живимо у православном друштву и стога не постоји могућност да се створи посна „клима“ на друштвеном нивоу. Било да је Велики пост или не, свет који нас окружује и чији смо ми саставни дио, остаје неизмењен. Према томе, ово нас нагони на још један напор, да размишљамо о потреби верске везе између „спољашњег“ и „унутрашњег“. Духовна трагедија секуларизма нас води у стварну верску „шизофренију“ – расцепљеност нашег живота на два дела: верски и световни, који су све мање и мање зависни један од другог. Тако, потребан нам је духовни напор да бисмо променили традиционалне обичаје главног средства нашег посног подвига. Провизорно и, ако је потребно, изражено шематски овај напор се може свести на термине, на живот код куће, а друго, ван куће. По православном схватању, дом и породица сачињавају основну и најважнију област хришћанског живота, за примену хришћанских принципа у свакодневном животу. Сигурно да је то дом, стил и дух породичног живота, – дом, а не школа, чак не ни Црква – која формира наш основни поглед на свет, која у нама ствара ону основну опредељеност, које, можда, нисмо ни свесни дуго времена, али која ће, на крају крајева, постати одлучујући фактор. У делу Достојевског старац Зосима у Браћи Карамазовима каже: „Човек који може да се сети свих добрих ствари из детињства, спасао се за цели живот“. Карактеристично је да он прави ову примедбу пошто се сетио како га је мајка водила на Литургију пређеосвећених Дарова, лепоту ове службе, и сетио се јединствене мелодије поста „Да исправитсја молитва моја јако кадило пред Тобоју“. Дивни напор који се данас чини у верском васпитању у нашим црквеним школама значиће веома мало уколико не буде пустио корен код куће и у породичном животу. Шта би могло и требало да се учини код куће за време Великог поста? Пошто је немогуће да овде обрадимо све стране породичног живота, сконцентрисаћемо се на неке од њих. Без сумње ће се свако сложити да су радио и телевизија радикално изменили целокупан стил породичног живота. Средства „масовног информисања“ данас прожимају цео наш живот. Није потребно да се „оде“ па да би човек „негде био“. Цео свет је непрестано овде, на домаку руке, и, мало по мало, из наше модерне културе просто је ишчезло елементарно искуство живљења у оквирима унутрашњег света, у дивоти „унутрашње усредсређености“. Ако није телевизија, онда је музика. Музика је престала да буде нешто што се слуша. Она је постала „звучна илустрација“ за разговор, за читање, за писање итд. У ствари, ова потреба за непрестаном музиком изазвана је неспособношћу модерног човека да ужива у тишини, да је не схвата као нешто негативно, као чисту празнину, него као пуноћу и услов за стварну пуноћу. Ако су у прошлости хришћани у великој мери живели у свету тишине који им је давао изобиље могућности за концентрацију и унутрашњи живот, данашњи хришћанин улаже посебан напор да поново стекне ту суштинску димензију тишине, која га једина може да повеже са вишим реалностима. Тако проблем радија и телевизије за време поста није некакав неважан проблем, него је, у много чему, предмет духовног живота или смрти. Мора да се схвати да је просто немогуће да наш живот буде растрган између „радосне туге“ Великог поста и „последњег шоуа“ на телевизији. Ова два доживљаја се искључују или евентуално један убија другог. Но, ипак је веома вероватно, да ће „последњи шоу“ имати већу шансу него „радосна туга“, уколико се не учини посебан напор. Стога је препоручљиво да се као прво уведе „обичај“ драстичног смањења радија и телевизије за време Великог поста. Не усуђујемо се овде да се понадамо на „потпуни“ пост већ само на „аскетски“, који, као што знамо, значи пре свега промену исхране и њено смањење. Није потребно ако се, на пример гледају, вести или изабран, озбиљан и интересантан, интелектуално или духовно обогаћени, програм. За време поста треба престати са „оданошћу“ телевизији која човека претвара у предмет у столици који буљи у екран и пасивно прихвата све што из њега долази. Када сам ја био дете (то је била предтелевизијска епоха), моја мајка је обично закључавала клавир за време прве, четврте и седме недеље Великог поста. Овога се сећам далеко живље него других посних служби, па чак и данас ме пренерази свирање радија за време Великог поста као неко светогрђе. Ово лично сећање је само илустрација утиска како неке сасвим спољашње одлуке могу имати утицај на дечју душу. И ту се не ради о неком изолованом обичају и правилу него о доживљају Великог поста као специфичног времена, него вечито присутног. Што не може да се изгуби, да буде осакаћено или уништено. Такође није довољно за пост само уздржавање или лишавање нечега. Пост мора да има и свој позитивни смисао. Тишина створена одсуством светске буке коју стварају средства масовних комуникација треба да буде попуњена позитивним садржајем. Ако молитва храни душу и интелекту је потребна храна, јер је баш човеков интелект данас разаран непрестаним чекићањем телевизије, радија, новина, илустрованих часописа и сл. И ми, као додатак чисто духовном напору, сугеришемо и интелектуални напор. Колико је само у животу занемарених мајсторских дела, колико дивних плодова људске мисли, маште и стваралаштва, јер много је једноставније, када се, у стању физичког и менталног замора, вратимо кући, да притиснемо дугме телевизијског апарата или да уронимо у савршени вакум неког илустрованог часописа. Али претпоставимо да сами планирамо свој Велики пост? Претпоставимо унапред да састављамо листу књига које треба да прочитамо за време поста? Није неопходно да све оне буду верске; нису сви људи позвани да буду теолози. Ипак толико много „теологије“ је укључено у извесна литерарна дела, и Црква благосиља све што обогаћује наш интелект, сваки плод правог људског стваралаштва, који, правилно употребљен, доноси духовне вредности. Четврта и пета недеља Великог поста посвећене су успомени на два велика учитеља хришћанске духовности: Св. Јовану Лествичнику и Св. Марији Египћанки. Разумимо ово као напомену да Црква од нас тражи да за време поста обогаћујемо свој духовни и интелектуални унутрашњи свет, да читамо и размишљамо о оном што ће нам помоћи да пронађемо унутрашњи свет и његову радост. За ту радост, за истинито признање човека који је испуњен изнутра а не споља, савремени свет данас нема ни смисла ни укуса. Без разумевања Великог поста као путовања у дубину наше човечности, пост губи свој утицај. Друга је ствар какав може бити значај поста за време дугих часова које проводимо ван куће – путујући на посао, седећи за столовима, извршавајући своје службене дужности, састајући се са друговима и пријатељима? Мада се не може дати прецизан „рецепт“ ни овде као ни на другим подручјима, могућа су нека уопштена размишљања. На првом месту, Велики пост је погодно време да измеримо невероватно површан карактер наших односа према људима, стварима и раду. Пароле „нема проблема“ и „лако ћемо“ су заиста велике „заповести“ којих се са радошћу придржавамо, а оне значе: немој да се мешаш, не постављај питања, не продубљуј свој однос са осталим бићима, држи се правила игре која су комбинација пријатељског става и тоталне равнодушности; мисли о свему у оквиру материјалне користи, добити, напретка; другим речима, буди део света који стално употребљава речи „слобода“, „одговорност“, „брига“ итд., а de facto се придржава материјалистичког принципа да је човек оно што једе! Велики пост је време тражења смисла: смисла сопственог професионалног живота као призива; смисла мог односа према другим особама; смисла и значаја пријатељства; смисла моје одговорности. Нема посла, нема призива који не би бар мало могао да буде „трансформисан“, али не у смислу веће ефикасности или боље организације, већ у смислу људске вредности. Овде је потребан исти напор унутрашње организације свих наших односа, јер смо ми слободна људска бића, која су постала (често и не знајући) заробљеници система који прогресивно дехуманизује свет. Ако наша вера има неки смисао, он треба да обухвати живот у свој његовој комплексности. Хиљаде људи мисле да промене долазе само споља, од револуција и промена спољашњих услова. Ми хришћани треба да докажемо да у стварности све долази изнутра – из вере и из живота сагласног са вером. Када се Црква укључила у грчко-римски свет, није жигосала ропство, није позивала на револуцију. Али њена вера, њена нова визија човека и живота, прогресивно су онемогућавале постојање ропства. Један од светих – а овде се под „светим“ подразумева човек који своју веру увек озбиљно узима – учиниће више за промену света него хиљаде штампаних програма. Једини прави револуционар у овом свету је човек светог живота. Из књиге Велики пост, протојереја Александра Шмемана