Преко леда до спасења

Јануара 1996. године сам због нечега узела да прегледам старе папире и фотографије, које сам чувала у кутији. Узела сам у руке своју комсомолску карту. Некако одмах сам почела да се сећам догађаја из младости. Јануара 1956. године су мењали те карте за нове, то је било на дан Христовог Рођења. Тада сам живела у Тулској области и било ми је свега 14 година. Рејонски одбор комсомола се налазио 17 км од нашег сеоцета. Рано ујутру су нас, ђаке, довезли аутобусом у рејонски центар. Ја и моја другарица смо прве добиле нове карте. Ја нисам желела да чекам, да свима замене карте, и предложила сам Љуши (тако се звала моја другарица) да одемо до моје рођаке, која живи 4км од градића. Брзо смо дошле до ње. Она нас је угостила и ја и Љуша смо буквално “утонуле” у књиге. Тетка је имала сабрана дела “Светске историје” и Велику совјетску енциклопедију. То је у то време била велика реткост. Читајући нисмо ни приметиле како је дан пролетео. Брзо смо се обукле и отишле на аутобуску станицу на крају села. Смркавало се. Закасниле смо на аутобус; чекати следећи – било је хладно, а ићи пешке – хладно и веома далеко, више од 12км. Могуће је било ићи поред језера, које је служило као резервоар за скупљање воде, и тиме скратити пут за трећину. Не сећам се која је од нас две то предложила, али смо скренуле на стазу која води до њега. Приметила сам да нико тог дана није прошао стазом – стопе су биле затрпане снегом. Љуша ме је умиривала: кажу да се стаза види и поред језера. Али када смо дошле ближе, запрепастиле смо се: био је лед, са тамним пукотинама, злослутно блистајући под Рождественим небом, без икаквих отисака стопа. Стајале смо ћутећи, и не знајући ста да радимо. Аутобус је отишао, пешке је – и далеко и хладно, преко леда – страшно, може се упасти у несмрзнуто место на језеру. О чему је Љуша размишљала – ја не знам. А ја сам стајала и присиљавала се да се сетим неке молитве, коју ме је учила бака. Ничега нисам могла да се сетим сем: “Николаје Угодниче – спаси и сачувај нас”. Понављала сам и понављала те спасоносне речи. Тада је већ било сасвим мрачно. И одједном, на 20-30м од нас угледале смо на леду мушкарца у поодмаклим годинама, у старомодном кратком капуту, са стапом. Он нам је махао: што стојите, треба да сте на другој обали. Идите! И ми смо пошле за њим дрхтећи од страха и зиме, држеци се једна за другу. Нас путовођа је ишао напред, не дозвољавајући да му се приближимо, раздвајајући нас у страну, говорећи да ћемо пропасти кроз лед ако будемо ишле скупа. Тако смо и ишле, дршћући као јасикови листови, прескачући преко пукотина. А путовођа нас је водио само њему познатим путем, по мрклом мраку, заобилазећи несмрзнута места. Ширина језера је на том месту већа од 2км! Када је до обале остало 50-так метара, ми смо почеле да трчимо, престигнувши нашег путовођу. Скочивши на обалу, ја сам се зауставила, да заблагодарим томе ко нас је спасао од сигурне опсаности. Али, није га било ни на леду, ни на обали. Занемеле смо од страха. Постојавши још неко време, почеле смо да трчимо у село. Ћутке смо се разишле својим кућама. Када су нас следећег дана питали, како смо дошле кући, Љуша и ја смо без договора одговарале – аутобусом. Ни кући, ни пријатељима нисмо рекле ни речи о томе ста се десило. Сетивши се тога после отприлике 40 година, ја не сумњам, да нас је спасао Свети Николај Чудотворац. Хвала му за спасење наших душа. Записао свештеник Алексеј Тимофејев

Преко леда до спасења
Јануара 1996. године сам због нечега узела да прегледам старе папире и фотографије, које сам чувала у кутији. Узела сам у руке своју комсомолску карту. Некако одмах сам почела да се сећам догађаја из младости. Јануара 1956. године су мењали те карте за нове, то је било на дан Христовог Рођења. Тада сам живела у Тулској области и било ми је свега 14 година. Рејонски одбор комсомола се налазио 17 км од нашег сеоцета. Рано ујутру су нас, ђаке, довезли аутобусом у рејонски центар. Ја и моја другарица смо прве добиле нове карте. Ја нисам желела да чекам, да свима замене карте, и предложила сам Љуши (тако се звала моја другарица) да одемо до моје рођаке, која живи 4км од градића. Брзо смо дошле до ње. Она нас је угостила и ја и Љуша смо буквално “утонуле” у књиге. Тетка је имала сабрана дела “Светске историје” и Велику совјетску енциклопедију. То је у то време била велика реткост. Читајући нисмо ни приметиле како је дан пролетео. Брзо смо се обукле и отишле на аутобуску станицу на крају села. Смркавало се. Закасниле смо на аутобус; чекати следећи – било је хладно, а ићи пешке – хладно и веома далеко, више од 12км. Могуће је било ићи поред језера, које је служило као резервоар за скупљање воде, и тиме скратити пут за трећину. Не сећам се која је од нас две то предложила, али смо скренуле на стазу која води до њега. Приметила сам да нико тог дана није прошао стазом – стопе су биле затрпане снегом. Љуша ме је умиривала: кажу да се стаза види и поред језера. Али када смо дошле ближе, запрепастиле смо се: био је лед, са тамним пукотинама, злослутно блистајући под Рождественим небом, без икаквих отисака стопа. Стајале смо ћутећи, и не знајући ста да радимо. Аутобус је отишао, пешке је – и далеко и хладно, преко леда – страшно, може се упасти у несмрзнуто место на језеру. О чему је Љуша размишљала – ја не знам. А ја сам стајала и присиљавала се да се сетим неке молитве, коју ме је учила бака. Ничега нисам могла да се сетим сем: “Николаје Угодниче – спаси и сачувај нас”. Понављала сам и понављала те спасоносне речи. Тада је већ било сасвим мрачно. И одједном, на 20-30м од нас угледале смо на леду мушкарца у поодмаклим годинама, у старомодном кратком капуту, са стапом. Он нам је махао: што стојите, треба да сте на другој обали. Идите! И ми смо пошле за њим дрхтећи од страха и зиме, држеци се једна за другу. Нас путовођа је ишао напред, не дозвољавајући да му се приближимо, раздвајајући нас у страну, говорећи да ћемо пропасти кроз лед ако будемо ишле скупа. Тако смо и ишле, дршћући као јасикови листови, прескачући преко пукотина. А путовођа нас је водио само њему познатим путем, по мрклом мраку, заобилазећи несмрзнута места. Ширина језера је на том месту већа од 2км! Када је до обале остало 50-так метара, ми смо почеле да трчимо, престигнувши нашег путовођу. Скочивши на обалу, ја сам се зауставила, да заблагодарим томе ко нас је спасао од сигурне опсаности. Али, није га било ни на леду, ни на обали. Занемеле смо од страха. Постојавши још неко време, почеле смо да трчимо у село. Ћутке смо се разишле својим кућама. Када су нас следећег дана питали, како смо дошле кући, Љуша и ја смо без договора одговарале – аутобусом. Ни кући, ни пријатељима нисмо рекле ни речи о томе ста се десило. Сетивши се тога после отприлике 40 година, ја не сумњам, да нас је спасао Свети Николај Чудотворац. Хвала му за спасење наших душа. Записао свештеник Алексеј Тимофејев