Претерана одговорност
Претерана одговорност једног члана породице обично бива снажан фактор који утиче да се код осталих чланова формира делимична или потпуна неодговорност. Претерану одговорност карактеришу различити покушаји да се контролишу људи из окружења и то путем преузимања одговорности за њих и за ситуације у које западају, путем наметања свог мишљења о томе како нешто треба да се уради и ослобађања осталих чланова породице њихове личне одговорности. Та тенденција да се преузме претерана одговорност проистиче из низа фактора везаних за детињство и младост, а међу њима су најприсутнији следећи фактори:
1. Детињство које је протекло у конфликтној средини у којој су родитељи тај мучни осећај одговорности за хаотичну ситуацију и за друге људе пребацивали на дете. Без обзира што су родитељи били ти који су захтевали, мање-више директно, да се дете нечим бави, они су га ретко награђивали за труд, који је био очит, али је зато на адресу детета често упућивана критика и подсмех. Као резултат свега тога – дете добија комплекс ниже вредности а породичне проблеме схвата као потврду свог пораза.
2. Тешка породична ситуација током детињства, ситуација у којој је дете преузело на себе превелику одговорност, покушавајући да на тај начин задржи ситуацију под контролом и да се брине о осталим члановима породице. Наравно, као и у претходном случају, дете ретко добија захвалност одраслих. Сматра се да је природно то што дете чини, без обзира што то често код деце изазива трауме. Дете почиње да пати од сталног сваљивања кривице на њега и, наравно, добија комплекс ниже вредности.
3. У детињству хаотична или сувише контролисана, окрутна и суморна средина у којој се детету намеће улога одраслог човека и где, будући да је стављено у позицију одраслог, дете бива увучено у односе одраслих. Као резултат свега тога дете, у односу на своје године, постаје сувише рано одговорно за односе одраслих. Један познати доктор је поводом тога рекао: “У ма ком узрасту било, дете се може наћи у ситуацији у којој просто мора да преузме на себе одговорност. То бива, рецимо, у случају смрти једног родитеља или у случају распада породице. Али, такво ће дете засигурно пре времена да сазри и да изгуби спонтаност, безбрижност и стваралачки импулс.”
4. Детињство у којем дете има осећај да није достојно да од других људи добије нешто лепо, да добије њихову љубав и пажњу, што у зрелом добу за њега бива повод за сталну самопожртвованост.
5. Детињство у којем се дете осећало нежељеним, одбаченим и као да је “жртвено јаре”, а све га је то доводило до помисли типа: “нисам добар” (јер да сам добар, ово ми се не би догодило). Зато се касније стално труди да га људи прихвате (покушавајући да буде “добар”) доспевајући притом у ситуације у којима долази до изражаја његова претерана одговорност и прекомерна самопожртвованост.
До које мере претерана одоворност једног члана породице утиче да се код осталих чланова формира навика да буду беспомоћни и неодговорни сведочи и један случај из клиничке праксе породичног терапеута, доктора Б. Кејда.
“Једанпут ми се обратио за помоћ брачни пар чији је однос био на ивици пропасти. Желели су да учине још један напор у покушају да сачувају породицу. Она је била веома осећајна, емотивна, отворена и веома експресивна личност, а он хладни рационалиста. Она се све време трудила да га натера да се отвори, а он је њу доживљавао као особу која никад није њиме задовољна. Зато су одлучили да се разведу, а ја сам се потрудио да то протекне тако да ипак сачувају узајамно поштовање.
Након неколико месеци обратила ми се за помоћ друга жена. И она је себе сматрала осећајном, отвореном и веома експресивном особом, а свог мужа је окарактерисала као хладног и безосећајног, као човека без емоција. Питао сам је који је циљ њеног доласка. Испоставило се да је недавно срела човека који је сушта супротност њеном мужу, човека препуног топлине и разумевања, човека који на предиван начин показује своје емоције и који је веома осећајан. Након краћег разговора испоставило се да је тај човек уствари мушкарац из претходне приче.
То исто се догађа и са одговорношћу. Уколико неки човек постане превише одговоран, он као да на неки начин одузима део одговорности од онога који је поред њега (од члана породице или сарадника на послу), одговорности коју је уствари требало да поделе. Резултат таквог односа је да онај други одговара нечим што је потпуно супротно – некомпетентношћу, неодговорношћу и отуђивањем. Ако неко купи пса па доцније сâм лаје кад неко покуца на врата, онда пас заиста нема разлога да се пробуди и да устане с кауча. Кад неко примети да његов партнер није компетентан и одговоран, онда то њему бива повод да постане још одговорнији.”
Уколико превише одговоран супружник (или родитељ) преузима на себе све већу и већу одговорност, постоји опасност да ће остали чланови породице, будући да се осећају заштићенима и безбеднима, постајати све неодговорније личности.
2. Тешка породична ситуација током детињства, ситуација у којој је дете преузело на себе превелику одговорност, покушавајући да на тај начин задржи ситуацију под контролом и да се брине о осталим члановима породице. Наравно, као и у претходном случају, дете ретко добија захвалност одраслих. Сматра се да је природно то што дете чини, без обзира што то често код деце изазива трауме. Дете почиње да пати од сталног сваљивања кривице на њега и, наравно, добија комплекс ниже вредности.
3. У детињству хаотична или сувише контролисана, окрутна и суморна средина у којој се детету намеће улога одраслог човека и где, будући да је стављено у позицију одраслог, дете бива увучено у односе одраслих. Као резултат свега тога дете, у односу на своје године, постаје сувише рано одговорно за односе одраслих. Један познати доктор је поводом тога рекао: “У ма ком узрасту било, дете се може наћи у ситуацији у којој просто мора да преузме на себе одговорност. То бива, рецимо, у случају смрти једног родитеља или у случају распада породице. Али, такво ће дете засигурно пре времена да сазри и да изгуби спонтаност, безбрижност и стваралачки импулс.”
4. Детињство у којем дете има осећај да није достојно да од других људи добије нешто лепо, да добије њихову љубав и пажњу, што у зрелом добу за њега бива повод за сталну самопожртвованост.
5. Детињство у којем се дете осећало нежељеним, одбаченим и као да је “жртвено јаре”, а све га је то доводило до помисли типа: “нисам добар” (јер да сам добар, ово ми се не би догодило). Зато се касније стално труди да га људи прихвате (покушавајући да буде “добар”) доспевајући притом у ситуације у којима долази до изражаја његова претерана одговорност и прекомерна самопожртвованост.
До које мере претерана одоворност једног члана породице утиче да се код осталих чланова формира навика да буду беспомоћни и неодговорни сведочи и један случај из клиничке праксе породичног терапеута, доктора Б. Кејда.
“Једанпут ми се обратио за помоћ брачни пар чији је однос био на ивици пропасти. Желели су да учине још један напор у покушају да сачувају породицу. Она је била веома осећајна, емотивна, отворена и веома експресивна личност, а он хладни рационалиста. Она се све време трудила да га натера да се отвори, а он је њу доживљавао као особу која никад није њиме задовољна. Зато су одлучили да се разведу, а ја сам се потрудио да то протекне тако да ипак сачувају узајамно поштовање.
Након неколико месеци обратила ми се за помоћ друга жена. И она је себе сматрала осећајном, отвореном и веома експресивном особом, а свог мужа је окарактерисала као хладног и безосећајног, као човека без емоција. Питао сам је који је циљ њеног доласка. Испоставило се да је недавно срела човека који је сушта супротност њеном мужу, човека препуног топлине и разумевања, човека који на предиван начин показује своје емоције и који је веома осећајан. Након краћег разговора испоставило се да је тај човек уствари мушкарац из претходне приче.
То исто се догађа и са одговорношћу. Уколико неки човек постане превише одговоран, он као да на неки начин одузима део одговорности од онога који је поред њега (од члана породице или сарадника на послу), одговорности коју је уствари требало да поделе. Резултат таквог односа је да онај други одговара нечим што је потпуно супротно – некомпетентношћу, неодговорношћу и отуђивањем. Ако неко купи пса па доцније сâм лаје кад неко покуца на врата, онда пас заиста нема разлога да се пробуди и да устане с кауча. Кад неко примети да његов партнер није компетентан и одговоран, онда то њему бива повод да постане још одговорнији.”
Уколико превише одговоран супружник (или родитељ) преузима на себе све већу и већу одговорност, постоји опасност да ће остали чланови породице, будући да се осећају заштићенима и безбеднима, постајати све неодговорније личности.
manastir-prevlaka
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
