Протојереј Андреј Ткачов: Пустиње у којима су настањени неустрашиви калуђери и јуродиви подвижници на градским улицама

Протојереј Андреј Ткачов: Пустиње у којима су настањени неустрашиви калуђери и јуродиви подвижници на градским улицама

Неког филозофа у стара времена људи су прекорели због тога што је аполитичан и што се уопште не занима за послове отаџбине. „Нипошто није тако, – рекао је, – веома се занимам за своју отаџбину,“ – и притом је руком показивао према небу. Данас је тешко наћи хришћанског свештеника који би одговорио на сличан начин, а филозоф је био Грк, паганин.

Диоген је обилазио пијацу с фењером у руци и говорио је да тражи човека. Тако је свим слушаоцима стављао до знања да нису људи, већ да су у најбољем случају човеколика бића. Веома је вређао оне који су га видели и чули. У суштини, називао их је мазгама или бубашвабама. Међутим, као прво, радио је то тако да глупи не схвате. А као друго, није било могуће казнити Диогена. Он је сам себе казнио пре тога. Ишао је наг, живео је у бурету и вечито био гладан. Био је слободан од људи и због тога је могао да им говори истину која их је разобличавала.

Слично су касније поступали хришћански јуродиви. Људи су их трпели по нужности. Да су имали било какав друштвени статус људи би их растргли. Јер православно царство такође може личити на затвор ако нико не говори истину владару. Православном царству су потребне пустиње у којима су настањени неустрашиви калуђери и јуродиви подвижници на градским улицама. Ове две категорије светаца власт најмање може да рани. Све остале, укључујући и патријархе, може да свргне, гуши, прогања и блати. Тако је Златоусти био понижен и протеран без обзира на светитељски чин, народну љубав и истинску праведност.

Златоусти је такође говорио да ретко пред собом види људе, него да види бића која личе на људе. Међутим, ова бића су тврдоглава као магарци, похотна као пастуви, лукава као лисице и отровна као змије. И Златоустом то није опроштено. Умро је у прогонству као брод којег су таласи избацили на пустињску обалу далеко од домовине.

* * *

Постојале су ствари којег су Златоустог могли да лише. Могле су му се скинути ризе, могао се прогласити јеретиком, против њега се могао окупити сабор, његово име се могло осрамотити. Онај ко високо стоји рањив је са свих страна и отворен је за сваку буру. Унапред ми је жао оних који стоје на висину. На своју висину треба да се пењу као на стратиште за јавно погубљење. Само у том случају ће моћи да кажу речи светог Василија упућене префекту Модесту: „Слаб сам и само ћу први ударац осетити. Не бојим се прогонства, зато што је свуда Господња земља. Немам имовине. Не бојим се смрти пошто ће ме сјединити с Богом.“

Испоставља се да човек треба да умре пре смрти како би храбро дочекао смрт која долази. Ово је и Платон говорио. Филозофија, вели он, не учи човека толико да живи колико да умире. Ови стари су, како год окренемо, схватили мноштво ствари. Није случајно што су оци Цркве преорали свој ум и срце плугом филозофије пре него што су у њих посејали семена Јеванђеља. И Василије Велики и Григорије Богослов док су живели у Атини нису одлазили само у храмове, већ и у школе. Као што је касније учио Василије, они попут пчела нису слетали на сваки цвет. А с оног на који би слетели нису све односили. Нису били похлепни на знање, већ избирљиви. Да њихов ум није био обогаћен свиме чиме су успели да се обогате, били би испосници и подвижници, али никад не би постали васељенски учитељи.

Ако човек само учи, може се на несрећу десити да се радозналој души јави Мефистофел као Фаусту. Знања има много, а у души нема мира. Зашто да не дође? Значи, треба отворити прозоре кабинета да би се чула васкршња звоњава. И из куће треба излазити бар једном недељно на литургију. Онда ће живот срца довести живот ума у равнотежу и човек неће морати да се боји крајности.

* * *

Душа све треба помало да проба. Треба да бежи од људи и после извесног времена треба да се враћа људима. Треба да се моли одрекавши се хране и воде и затим опет треба да једе и да пије осетивши да не уме ни да се моли ни да пости како треба. Човек треба да стиче своје унутрашње искуство и да га затим проверава на основу књига светих људи. Понекад не треба да чита ништа осим Псалтира и Јеванђеља. А повремено добра књига, прочитана по први или поново – није важно, треба да дâ души мир и тему за размишљање.

Стари – нису нимало стари. Они су наши савременици и чак и саговорници. Од памтивека људи решавају исте задатке који су настали од исте крви за обитавање на целом свету. И сав њихов задатак је да траже Бога, да ли ће Га осетити и да ли ће Га наћи, иако је Он близу свих нас (Дап. 17, 26-27).

 

Протојереј Андреј Ткачов

 

Извор: Православие.ру