Протојереј-ставрофор др Милош Весин : Ово је време за веру, молитву и љубав

Пре свега, против свега овога што се дешава, као великој људској породици, ми - Хришћани не само да можемо, него и морамо да се боримо вером, надом, али и љубављу коју имамо у себи. Вером у Господа, вером која ће се претворити и заиста претопити у истинско поверење. Надом да је последња реч увек Божија, али и љубављу јер љубав је, заправо, остварена вера. Вером која се показује на сваком кораку, у свакодневном животу - према Богу, и људима, и ближњима, и даљнима, и онима који нас воле, и онима који нас мрзе...

Заиста, није нимало случајно да се све ово дешава управо сада, у току Великог поста. Али, ево, први знак, веома видљиви и присутни знак наде и охрабрења јесте Часни и Животворни крст, који је у свим православним храмовима, широм света, без обзира колико је било присутних, свуда је био изнет Часни и Животворни крст, који стоји током целе ове седмице, у свим нашим храмовима. А, наша песма каже: Крст је сила и знамење, крст је спасење.

Оно против чега би се сада највише требало борити, свако на своме месту, свако према својој вери и нади, јесте вирус страха и панике, вирус маловерја. Јер, заиста, ништа човека не може толико да онеспокоји, обесхрабри и тако умањи све његове борбене снаге, као што је то маловерје. Нормално је да човек сумња, али ово сада није време за сумњу, ово је време за веру. Јер, овакве ствари су се дешавале кроз читаву људску историју.

Шта свако од нас, конкретно, може да учини? Можемо, пре свега, да се вратимо оном духовном савету, али и завету Преподобног Серафима Саровског, који је рекао да би сваки крштени Православни Хришћанин требало да има своје, макар и малено, духовно молитвено правило, да нам сваки дан започиње, али и да се сваки дан завршава молитвом. И, Свети Серафим Саровски каже: ако не можеш више, ако не можеш дуже, онда барем, свако јутро и свако вече, Православни Хришћанине, прочитај три пута узастопце Оченаш, три пута Богородице Дјево и једном Символ вере. Све то заједно не траје ни четири минута. Ако сада немамо да поклонимо - пре свега, себи, своме спасењу и спасењу наших ближњих - четири минута ујутру и четири минута увече, онда нам, заиста, никакав други лек не може бити од помоћи.

Наравно, од непроцењиве је помоћи читање Псалама Давидових, управо сада, у ово време, током Поста, и нарочито док траје ова пандемија. Јер, нигде толико утехе није уткано као у Псалмима Давидовим. Онима који имају, а може да се набави и при нашим црквама и при нашим манастирима, искрено бих препоручио и наше, српске псалме, а то је предивно дело Светог владике Николаја Охридског, Жичког и Либертивилског, Молитве на језеру.

Многи су православни, ван српског Православља, многи међу Русима, Грцима, многи међу православнима на Западу, који одавно имају то преведено и на својим језицима, препознали у Молитвама на језеру савремене псалме 20. века, у којима ни једна наша потреба није остала недодирнута, у којима је сваки проблем, свако искушење нашло свој дивни молитвени израз, тако дубоким, а истовремено и тако милим, питким, читљивим, сваком пријемчивим речима, како је то само умео наш Свети српски Златоусти, наш Владика, Свети Николај (Велимировић).

Не ширити маловерје и сумњу око себе, него, пре свега, у оном нашем најужем кругу, а то је увек круг породице, у својој домаћој цркви, започињати и завршавати дан молитвом. Храбрити себе - не неким илузијама, јер молитва за нас није илузија, молитва је чврсто поуздање да је то живи разговор живе душе човекове са Живим Богом. И, нема те молитве која остаје неуслишена. Наравно, важно је са каквим ћемо настројењем у срце примити молитву.

Многи, на жалост, не могу, ових дана, да дођу у наше храмове, тамо где се богослужења редовно одвијају, али морамо да знамо да је Света Литургија, не само најважније богослужење наше Цркве, Света Литургија је само срце цркве. Црква почива на Светој Литургији. Јер, ми верујемо да је Света Евхаристија истинита Жртва, која умилостивљава, која се приноси за све благочестиве живе и упокојене и, као што је речено у молитвама ове Свете тајне, које су предали Цркви апостоли Господњи, за спасење свију. Свето Причешће је не само једини лек, него и једини Лек бесмртности који постоји, како о Светом Причешћу пишу и уче многи Свети оци, у свих протеклих 20 векова.

Ово није време да се на било кога упире прстом. Ово је време молитве и љубави. Да се молимо и за оне који имају веру и за оне који су маловерни, и за оне који немају вере, да им Господ дометне вере, како су то управо и Свети апостоли молили Господа: Господе, дометни нам вере! И, да свако од нас, у скрушености свога срца, понови речи оног човека из Јеванђеља, који је довео болесног сина пред Спаситеља Христа и, када га је Христос упитао: Верујеш ли да Ја то могу учинити? - он је, слегнувши раменима, рекао: Верујем, Господе, помози моме неверју! Тако је исто свако од нас, данас, у ситуацији тог оца.

Немојмо се, драги моји, показати “позитивни” на вирус маловерја, страха и панике. Будимо сада храбри и верујмо да нас Господ неће оставити, као што нас никад није остављао за ових последњих 2.000 година. Наравно, људи се разбољевају, људи умиру, али за нас смрт није последња реч јер последња реч је - Васкрсење.

Немојмо да нама овлада духовна смрт и да умремо том најтежом врстом смрти. Ми се увек молимо за здравље, за живот, да све буде по вољи Божијој, а ово што се сада дешава је по Божијем допуштењу. Помолимо се искрено и за све оне који сада страдају и трпе, без обзира које су вере и ког су имена! Није сада време за подсећање шта је ко коме у прошлости урадио јер сви смо сада деца Божија, свако треба да буде опоменут да смо саздани по лику Божијем и да ће нас Господ препознати само по томе колико смо вере и делотворне љубави имали у себи.

Нека нам је заиста на здравље и спасење време овога Поста. Прионимо мало више уз овај Пост, а наш пост ће се и те како исказати и у нашем односу према видљивом свету око нас. Исказаће се и по томе да ли умемо или не умемо, да ли можемо или не можемо, да ли хоћемо или нећемо да себе макар у нечему ограничимо. Хајде, нека то буде почетак: ограничимо себе у осуђивању других јер та негативна енергија улази, пре свега, у нас и разара нас. Немојмо осуђивати, немојмо оптуживати, немојмо имати прст уперен у друге, већ само у себе. Јер, и у молитви пре Светог Причешћа, ми кажемо: Верујем, Господе, и исповедам да си Ти заиста Христос, Син Бога Живога, Који си дошао у свет да спасеш грешнике, од којих сам први ја. Уколико свако од нас буде свагда имао на уму ту мисао да све започиње од мене - тако ће почети и процес умањивања греха, а самим тим и процес оздрављења. Понављам, то нису приче, то нису бајке, то нису илузије, него је то духовно искуство, запечаћено 2000-годишњом историјом Православног Хришћанства. Толики светитељи су око нас! Треба сада узети Житија Светих и опоменути се како су се и на који начин они борили против таквих пошасти, у своје време.

Не дајмо се, нисмо сами, нисмо остављени, с нама је Бог! Данас се често помиње, у друштвеном, а још чешће у политичком животу, израз црвена црта. Шта је за нас, Православне Хришћане, црвена црта? То је Свето Причешће. Испод тога се не може ићи. Сумњати у оно што је суштина Цркве, што је камен темељац Цркве, нити се може, нити се сме. Уколико неко, због својих поодмаклих година, због своје физичке слабости и немоћи, невезане са овим данашњим вирусом, не може објективно да дође у храм, увек може да позове свога свештеника, и сваки свештеник ће доћи и ту особу причестити, у њеноме дому, у окружењу где неће бити никога, али ће то тада бити најгушће насељени простор света. Јер, тамо где је Свето Причешће, тамо где је Господ Исус Христос - тамо нема усамљености. Ми можемо бити ових дана сами, али уз молитву и свете тајне - ми никада нећемо бити усамљени.

Према томе, морамо јасно разликовати опрезности и одговорност према себи и према другима од онога што је за нас Лек изнад свих лекова. То није против медицине, то није против науке; и многи верујући лекари данас то понављају: да оно чиме се они баве јесте једна категорија, а оно што Црква даје као Лек бесмртности, а то је Свето Причешће, које се људским умом не може досегнути, то је друга категорија. Христос није узалуд рекао да сваки који једе Моје Тело и пије Моју Крв обитава у Мени и Ја у њему. Има ли приснијег заједништва од заједништва са Христом?

Не бојмо се, не плашимо се, с нама је Бог, Који нас неће оставити. Томе нас учи наша историја, томе нас уче наши светитељи, томе нас учи и Сам Господ Исус Христос, Који је и Своје апостоле вазда ослобађао страха, и свима нама рекао: Не бој се, мало стадо!

 saborna-crkva.com