Размишљања о рождеству Христовом

Свети Николај Охридски и Жички Кад оно необична светлост обасја поље витлејемско у сред пола ноћи, кад анђели с неба сиђоше и почеше с пастирима певати песме, срца пастира беху испуњена помешаним страхом и радошћу. Они се упутише св. пећини, где се родило божанско чедо, да своју радост увећају виђењем новорођенога. Само један од њих, и после заповести анђелске, оста непомичан на пољани, где мало пре сви певаху у славу Божју. Он беше млађи од свих пастира. Његову душу обузимаше све већи страх и сумња. Нестаде светлости, а плаво небо прошара се звездама. Дуго је млади пастир посматрао онај правац пут неба, куда одоше небески весници, па заморен од дугог гледања и узалудног напрезања, да сазна малопређашњу тајну, он лагано пође преко пољане витлејемске, где стадо сито лежаше и безбрижно преживаше. На једанпут се његово младићско чело разведри, он се окрете и брзим корацима пође у једном правцу. Није дуго ишао, док дође до једне пећине, у којој спаваше један стогодишњи старац, испосник. Њему су се пастири обраћали за савет у свим непознатим и важним стварима. Старац беше прави ангео земаљски по души, волео је пастире, а највише онога младића који му сада долажаше. Кад се млади пастир приближи пећини, видео је сву осветљену и чу старца где пева. То га чудно изненади, и он помисли да старац још ништа не зна, што се догодило на пољу. Али овај, чим опази омиљеног му пастира, скочи и стаде га грлити и љубити.

Јануар 9, 2022 - 11:52

0 6

Свети Николај Охридски и Жички Кад оно необична светлост обасја поље витлејемско у сред пола ноћи, кад анђели с неба сиђоше и почеше с пастирима певати песме, срца пастира беху испуњена помешаним страхом и радошћу. Они се упутише св. пећини, где се родило божанско чедо, да своју радост увећају виђењем новорођенога. Само један од њих, и после заповести анђелске, оста непомичан на пољани, где мало пре сви певаху у славу Божју. Он беше млађи од свих пастира. Његову душу обузимаше све већи страх и сумња. Нестаде светлости, а плаво небо прошара се звездама. Дуго је млади пастир посматрао онај правац пут неба, куда одоше небески весници, па заморен од дугог гледања и узалудног напрезања, да сазна малопређашњу тајну, он лагано пође преко пољане витлејемске, где стадо сито лежаше и безбрижно преживаше. На једанпут се његово младићско чело разведри, он се окрете и брзим корацима пође у једном правцу. Није дуго ишао, док дође до једне пећине, у којој спаваше један стогодишњи старац, испосник. Њему су се пастири обраћали за савет у свим непознатим и важним стварима. Старац беше прави ангео земаљски по души, волео је пастире, а највише онога младића који му сада долажаше. Кад се млади пастир приближи пећини, видео је сву осветљену и чу старца где пева. То га чудно изненади, и он помисли да старац још ништа не зна, што се догодило на пољу. Али овај, чим опази омиљеног му пастира, скочи и стаде га грлити и љубити.

Прочитај више на Пријатељ Божји...